عَنْ عَائِشَةَ أُمِّ المؤمنين رضي الله عنها:
أَنَّ أُمَّ سَلَمَةَ ذَكَرَتْ لِرَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كَنِيسَةً رَأَتْهَا بِأَرْضِ الْحَبَشَةِ، يُقَالُ لَهَا مَارِيَةُ، فَذَكَرَتْ لَهُ مَا رَأَتْ فِيهَا مِنَ الصُّوَرِ، فَقَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «أُولَئِكَ قَوْمٌ إِذَا مَاتَ فِيهِمُ الْعَبْدُ الصَّالِحُ، أَوِ الرَّجُلُ الصَّالِحُ، بَنَوْا عَلَى قَبْرِهِ مَسْجِدًا، وَصَوَّرُوا فِيهِ تِلْكَ الصُّوَرَ، أُولَئِكَ شِرَارُ الْخَلْقِ عِنْدَ اللهِ».
المزيد
Од Аише, мајке правоверних, Аллах био задовољан њоме, се преноси:
да је Умму Селеме споменула Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Маријину цркву коју је видела у Абисинији, а у којој су биле слике и кипови. Посланик јој је рекао: "Ти људи, када би међу њима био неки добар човек па умро, на његовом гробу би изградили богомољу, те би нацртали слике и направили те кипове. Они су код Узвишеног Аллаха на Судњем дању најгора створења.“
