حديث: када би освануо, говорио: @„Аллаху, Ти дајеш да осванемо, Ти дајеш да омркнемо, Ти дајеш да живимо, Ти дајеш да умиремо, и Теби се враћамо.“@* А када би омркао, рекао би: „Аллаху, Ти дајеш да омркнемо, Ти дајеш да живимо, Ти дајеш да умиремо и Теби се враћамо.“ А некада би рекао: „Теби ћемо се вратити.“

عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رضي الله عنه عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ:
أَنَّهُ كَانَ يَقُولُ إِذَا أَصْبَحَ: «اللهُمَّ بِكَ أَصْبَحْنَا، وَبِكَ أَمْسَيْنَا، وَبِكَ نَحْيَا، وَبِكَ نَمُوتُ، وَإِلَيْكَ النُّشُورُ» وَإِذَا أَمْسَى قَالَ: «بِكَ أَمْسَيْنَا، وَبِكَ أَصْبَحْنَا، وَبِكَ نَحْيَا، وَبِكَ نَمُوتُ، وَإِلَيْكَ النُّشُورُ» قَالَ: وَمَرَّةً أُخْرَى: «وَإِلَيْكَ الْمَصِيرُ».
[حسن] - [رواه أبو داود والترمذي والنسائي في الكبرى وابن ماجه] - [السنن الكبرى للنسائي: 10323]

Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега,
када би освануо, говорио: „Аллаху, Ти дајеш да осванемо, Ти дајеш да омркнемо, Ти дајеш да живимо, Ти дајеш да умиремо, и Теби се враћамо.“ А када би омркао, рекао би: „Аллаху, Ти дајеш да омркнемо, Ти дајеш да живимо, Ти дајеш да умиремо и Теби се враћамо.“ А некада би рекао: „Теби ћемо се вратити.“
[حسن] - [رواه أبو داود والترمذي والنسائي في الكبرى وابن ماجه] - [السنن الكبرى للنسائي - 10323]

الشرح

Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када би наступило јутро, у почетку дана са појавом зоре, учио би дову чије значење је следеће:
Аллаху мој, Ти си дао да осванемо, обавијени Твојом заштитом, окружени Твојим благодатима, заузети Твојим спомињањем, тражећи помоћ спомињући Твоје име, под Твојим надзором и упутом, крећући се Твојом снагом и моћи. Ти си дао и да омркнемо, дајеш да живимо и умиремо, што значи исто као претходно, али у контексту вечери: Аллаху мој, Ти дајеш да омркнемо, с Твојим именом живимо и с Твојим именом умиремо и Теби се враћамо, након смрти, када будемо окупљени. Наше стање је овакво у свим временима и свим ситуацијама, и од њега се нећу одвојити нити ћу га напустити.
Када би наступио постикиндијски период, учио би: Аллаху, Ти дајеш да омркнемо, Ти дајеш да осванемо, Ти дајеш да живимо, Ти дајеш да умиремо и Теби се враћамо. У том смислу, Теби припадамо на овом свету, а наш коначни повратак је Теби, на будућем свету. Ти оживљаваш и Ти усмрћујеш.

من فوائد الحديث

1. Препоручује се да се ова дова изговара ујутро и увече, у складу са праксом Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега.
2. Зависност роба о свом Господару у свим ситуацијама и тренуцима.
3. Најбоље време за изговарање зикрова је ујутро од тренутка појаве зоре па до изласка сунца, а затим након икиндије до заласка сунца. Ако се зикрови изговоре и након тог времена, на пример ујутро након изласка сунца или након подне, то је такође исправно. Такође, зикрови се могу изговарати и након акшама, што је такође прихватљиво, јер је то време када се треба величати Аллах.
4. Реченица: „ве илејкен-нушур“ и Теби се враћамо, која се изговара јутром, подсећа нас на велико проживљење на судњем дану. То је ново оживљавање, нови дан када се враћају душе, људи се рашире и разиђу по Земљи, а ово ново јутро, које је Аллах створио, постаје сведок против сина Адамова. Његови тренуци и његово време постају ризнице наших дела.
5. Реченица: „ве илејкел-масир“ Теби ћемо се вратити, изговара се увече, када се људи враћају с посла, и након што су отишли у потрагу за својим потребама. Враћају се својим домовима и опуштају се након што су се раздвојили. Ова изрека нас подсећа на повратак Узвишеном Аллаху, Који је наш коначни циљ, повратак и одредиште.