حديث: ‘Добро је лепо понашање, а грех је оно што ти ствара нелагоду у срцу и што не би волео да људи сазнају.’“

عَنِ النَّوَّاسِ بْنِ سِمْعَانَ الْأَنْصَارِيِّ رضي الله عنه قَالَ:
سَأَلْتُ رَسُولَ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ عَنِ الْبِرِّ وَالْإِثْمِ، فَقَالَ: «الْبِرُّ حُسْنُ الْخُلُقِ، وَالْإِثْمُ مَا حَاكَ فِي صَدْرِكَ، وَكَرِهْتَ أَنْ يَطَّلِعَ عَلَيْهِ النَّاسُ».
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 2553]

Од Нуваса бин Симаана ел-Енсарија, нека је Бог задовољан њиме, преноси се да је рекао:
„Питао сам Божијег Посланика, нека су на њега мир и благослов Божији, о добру и греху, па је рекао: ‘Добро је лепо понашање, а грех је оно што ти ствара нелагоду у срцу и што не би волео да људи сазнају.’“
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 2553]

الشرح

Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, био је упитан о добру и греху, па је рекао:
„Највећа одлика доброчинства је лепо понашање према Богу кроз богобојазност, и према људима кроз подношење њихових увреда, контролу гнева, љубазан израз лица, благе речи, одржавање веза, покорност, љубазност и доброту, као и леп однос и дружење.“
Што се тиче греха, то је оно што ствара нелагоду у души и изазива унутрашње колебање, без осећаја мира у срцу. У њему настаје сумња и страх да би могао бити грех. Не желиш да га људи виде јер би га сматрали ружним, нарочито они који су угледни и честити. То је зато што душа по природи воли да људи виде њена добра дела, а ако не жели да неки поступци буду откривени, онда је то грех, јер у њему нема добра.

من فوائد الحديث

1. Подстицање на племените особине, јер је лепо понашање једна од највећих врлина доброчинства.
2. Истина и неистина се не мешају код верника, већ он препознаје истину светлошћу у свом срцу, и одбија неистину, одбацујући је.
3. Један од знакова греха је немир у срцу и осећај нелагоде, као и непријатност због могућности да људи сазнају за то.
4. Es-Синди је рекао: „Ово се односи на сумњиве ствари у којима људи не могу јасно одредити једну или другу страну. Међутим, ако постоји јасан доказ из шеријата, нема потребе да се консултује срце и његова спокојност. Оно што је прописано као добро у шеријату је доброчинство, а оно што је забрањено је грех, и ту није потребно тражити савет од срца.“
5. Овaј хадис се односи на људе са исправном природом (фитром), а не на оне са преокренутим срцима, која не препознају добро и не одбацују зло, осим онога што је у складу са њиховим страстима.
6. Ет-Тиби је рекао: „Реч ‘добро’ (бирр) у хадису је тумачена на различите начине: на једном месту је тумачена као оно што смирује душу и умирује срце, на другом месту као вера, на трећем као оно што те приближава Богу, а овде као лепо понашање. Лепо понашање се тумачи као подношење увреда, контрола гнева, љубазан израз лица и благе речи. Све ове интерпретације су међусобно блиске по значењу.“