حديث: ‘Оно чега се највише плашим за вас после мене јесте оно што ће вам се отворити од раскоши овога света и његових украса.’

عَنْ أَبٍي سَعِيدٍ الخُدْرِيَّ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ:
أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ جَلَسَ ذَاتَ يَوْمٍ عَلَى المِنْبَرِ وَجَلَسْنَا حَوْلَهُ، فَقَالَ: «إِنِّي مِمَّا أَخَافُ عَلَيْكُمْ مِنْ بَعْدِي، مَا يُفْتَحُ عَلَيْكُمْ مِنْ زَهْرَةِ الدُّنْيَا وَزِينَتِهَا» فَقَالَ رَجُلٌ: يَا رَسُولَ اللَّهِ، أَوَيَأْتِي الخَيْرُ بِالشَّرِّ؟ فَسَكَتَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، فَقِيلَ لَهُ: مَا شَأْنُكَ؟ تُكَلِّمُ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَلاَ يُكَلِّمُكَ؟ فَرَأَيْنَا أَنَّهُ يُنْزَلُ عَلَيْهِ؟ قَالَ: فَمَسَحَ عَنْهُ الرُّحَضَاءَ، فَقَالَ: «أَيْنَ السَّائِلُ؟» وَكَأَنَّهُ حَمِدَهُ، فَقَالَ: «إِنَّهُ لاَ يَأْتِي الخَيْرُ بِالشَّرِّ، وَإِنَّ مِمَّا يُنْبِتُ الرَّبِيعُ يَقْتُلُ أَوْ يُلِمُّ، إِلَّا آكِلَةَ الخَضْرَاءِ، أَكَلَتْ حَتَّى إِذَا امْتَدَّتْ خَاصِرَتَاهَا اسْتَقْبَلَتْ عَيْنَ الشَّمْسِ، فَثَلَطَتْ وَبَالَتْ، وَرَتَعَتْ، وَإِنَّ هَذَا المَالَ خَضِرَةٌ حُلْوَةٌ، فَنِعْمَ صَاحِبُ المُسْلِمِ مَا أَعْطَى مِنْهُ المِسْكِينَ وَاليَتِيمَ وَابْنَ السَّبِيلِ - أَوْ كَمَا قَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ - وَإِنَّهُ مَنْ يَأْخُذُهُ بِغَيْرِ حَقِّهِ، كَالَّذِي يَأْكُلُ وَلاَ يَشْبَعُ، وَيَكُونُ شَهِيدًا عَلَيْهِ يَوْمَ القِيَامَةِ».
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري: 1465]

Од Ебу Сеида ел-Худрија, нека је Бог задовољан њиме, се преноси:
„Једног дана, Божији Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, сео је на минберу, а ми смо седели око њега. Тада је рекао: ‘Оно чега се највише плашим за вас после мене јесте оно што ће вам се отворити од раскоши овога света и његових украса.’ Тада је један човек рекао: ‘О, Божији Посланиче, да ли добро може донети зло?’ Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, ћутао је. Људи су му рекли: ‘Шта ти је? Обраћаш се Божијем Посланику, а он ти не одговара?’ Видели смо да му се објављује. Када је објава завршена, обрисао је зној са чела и упитао: ‘Где је онај који је поставио питање?’ Као да му је похвалио питање, а затим је рекао: ‘Добро не доноси зло. Биље које у пролеће расте може да убије или да оштети, осим животиња које једу док им се стомак не напуни, а онда се изложе Сунцу, и испразне се, те се врате на пашу. Овај иметак је зелен и сладак, и добар је сапутник муслиману који даје од њега сиромаху, сирочету и путнику. Али онај ко га узима неправедно, као да једе и никад се не засити, и тај ће иметак на Судњем дану бити сведок против њега.’“
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري - 1465]

الشرح

Једног дана је Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, седео на минберу и разговарао са својим асхабима, па је рекао:
„Највише чега се бојим и страхујем за вас након мене је оно што ће вам се отворити од благослова земље и раскоши овога света, његових украсе и лепота – све што чини различите ужитке, одећу, усеве и друге ствари којима се људи поносе, иако су кратког века.“
Један човек је тада рекао: „Раскош овога света је Божија благодат, па да ли ће та благодат постати казна и невоља?“
Људи су прекорили онога који је питао, јер су видели да је Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, ћутао, па су помислили да га је питање наљутило.
Затим се показало да је Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, добијао објаву. Он је потом обрисао зној са чела и упитао: „Где је онај који је поставио питање?“
Човек је одговорио: „Ја сам.“
Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, захвалио је Богу и похвалио Га, а затим рекао: „Право добро не доноси ништа осим добра, али раскош овога света није чисто добро, јер води ка искушењу, надметању и заокупљању на рачун потпуног окретања ка Ахирету (оном свету).“
Затим је навео пример и рекао: „Пролећна трава и зеленило, што је врста усева која се допада стоци, може да убије од преједања или доведе до смрти, осим у случају стоке која једе умерено. Она једе док јој се стомак не напуни, а затим се изложи Сунцу, испразни своју утробу и олакша се, па онда поново прежива оно што јој је у желуцу, а затим се враћа и наставља да једе.“
Овај иметак је попут зелене и слатке биљке, која може убити, или скоро убити ако се у њему претерује; осим ако се задовољимо малим, које је потребно и довољно, и ако га стекнемо на дозвољен начин, онда не наноси штету. Такав иметак је добар сапутник муслиману који од њега даје сиромаху, сирочету и путнику. Онај ко га узима на неправедан начин, Бог му неће у њему дати благослов. А онај ко га узима неправедно, сличан је ономе који једе и никада се не засити, и тај иметак ће на Судњем дану бити сведок против њега.

من فوائد الحديث

1. Ен-Невеви је рекао: „Овај хадис указује на врлину иметка за онога ко га стекне на исправан начин и троши га у добре сврхе.“
2. Посланик, нека су на њега мир и благослов Божији, обавестио је о стању свог уммета и о томе шта ће им се отворити од украса овог света и његових искушења.
3. Једна од пракси Посланика, нека су на њега мир и благослов Божији, била је да користи примере како би приближио значења.
4. Подстицање на милостињу и трошење иметка у добре сврхе, као и упозорење на шкртост.
5. Из његових речи: „Добро не доноси зло“ се закључује да је иметак, ма колико га било, део добра. Међутим, зло настаје услед шкртости према онима који га заслужују или расипања у недозвољене сврхе. Све што је Бог одредио као добро не може бити зло, и обрнуто, али постоји страх да ће начин на који неко располаже добром довести до зла.
6. Не треба журити са одговором ако је потребно размишљање.
7. Ет-Тиби је рекао: „Овај хадис указује на четири врсте људи:
8. 1. Онај који једе уживајући претерано и похлепно, све док му ребра не набубре и не престане, па га брзо стигне пропаст.
9. 2. Онај који такође једе претерано, али након што је болест узела маха, покушава да пронађе лек, али га то на крају савлада и убије.
10. 3. Онај који једе на исти начин, али одмах предузме мере да уклони оно што му штети и лечи се док не преброди, па се спаси.
11. 4. Онај који не једе претерано и није похлепан, већ се задовољава оним што ће само уклонити глад и задржати снагу.
12. Први пример је као пример неверника.
13. Други је као пример грешника који одлаже покајање све док не буде прекасно.
14. Трећи је као пример онога који је погрешио, али се одмах покаје и његово покајање буде прихваћено.
15. Четврти је пример онога који стреми према Ахирету, а одриче се овог света.“
16. Ибнул-Мунејјир је рекао: „Овај хадис садржи изванредне облике поређења:
17. Прво је поређење између иметка и његовог раста са биљкама и њиховим процватом.
18. Друго је поређење оних који похлепно стичу иметак са стоком која се похлепно баца на пашу.
19. Треће је поређење прекомерног накупљања и чувања иметка са похлепом у јелу и препуњавањем.
20. Четврто је поређење између новца који се одбија дати другима, због његове вредности у људским очима, са изметом који животиња испушта – што указује на то да га вера сматра презреним.
21. Пето је поређење онога који престаје да гомила новац са овцом која одмара и лежи окренута ка Сунцу – то је једно од њених најмирнијих стања, што указује на њену свест о сопственој добробити.
22. Шесто је поређење између смрти онога ко гомила и ускраћује богатство са смрћу животиње која је занемарила своју штету.
23. Седмо је поређење између иметка и друга у којем није сигурно да неће постати непријатељ, јер је у природи новца да буде скупљан и чуван због љубави према њему, што доводи до тога да се ускрати онима који га заслужују и постане узрок казне за свог власника.
24. Осмо је поређење онога ко неправедно узима иметак са оним који једе, али се никад не засити.“
25. Ес-Синди је рекао: „У вези са иметком морају се испунити два услова: први је да се стекне на исправан начин, а други је да се троши у исправне сврхе. Ако један од ова два услова изостане, иметак постаје штетан. Може се рећи да постоји веза између ова два услова: човек неће бити успешан у трошењу иметка на исправне сврхе осим ако га не стекне на исправан начин.“