حديث: „О, људи, покајте се Аллаху, јер се ја кајем Њему сто пута на дан.“

عن الْأَغَرِّ رضي الله عنه، وَكَانَ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ:
«يَا أَيُّهَا النَّاسُ تُوبُوا إِلَى اللهِ، فَإِنِّي أَتُوبُ فِي الْيَوْمِ إِلَيْهِ مِائَةَ مَرَّةٍ».
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 2702]

Ел-Агарр, нека је Аллах задовољан њиме, који је био један од другова Посланика, алејхисселам, преноси да је Аллахов Посланик, алејхисселам, рекао:
„О, људи, покајте се Аллаху, јер се ја кајем Њему сто пута на дан.“
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 2702]

الشرح

Посланик, алејхисселам, наређује људима да често чине тевбу (покајање) и траже опрост од Аллаха, Узвишеног. Он нас обавештава да се сам каје и тражи опрост од Аллаха више од сто пута дневно, иако му је опроштено све што је било пре и што ће доћи. У томе је савршенство понизности и потпуне преданости Аллаху, Узвишеном.

من فوائد الحديث

1. Свака особа, без обзира на свој степен и положај у вери, потребна је да се враћа Аллаху, Узвишеном, и да усавршава себе кроз покајање. Нико није без пропуста у испуњавању обавеза према Аллаху, Узвишеном: „И покајте се сви Аллаху, о верници.“
2. Покајање је опште и односи се како на остављање греха, тако и на поправљање пропуста у извршавању обавезних дела.
3. Искреност у покајању је услов за његово прихватање. Онај ко напусти грех због неког другог, а не ради Аллаха, не сматра се истинским покајником.
4. Имам ен-Невеви је рекао да покајање има три услова:
5. - да човек престане са грехом,
6. - да се покаје због тога што га је учинио
7. - и да чврсто одлучи да се никада више не врати том греху. - - Ако се грех односи на другог човека, додаје се и четврти услов: узвраћање неправде или стицање његовог опроштаја.
8. Указује се на то да Посланиково, алејхисселам, тражење опроста не мора бити због учињених грехова, већ због његове савршене преданости Аллаху и његове сталне везе с Његовим спомињањем, јер је Посланик био свестан величине Аллахових права и тога да човек, колико год радио, увек остаје недовољно захвалан на Божијим благодатима. Ово је, поред осталог, и начин подучавања његовог уммета.