حديث: „Зар вам Аллах није омогућио да и ви дајете милостињу? Сваки тесбих (изговор: Субханаллах) је милостиња, сваки текбир (изговор: Аллаху екбер) је милостиња, свако ‘елхамду лиллах’ је милостиња, сваки изговорени шахадет је милостиња, подстицање на добро је милостиња и одвраћање од зла је милостиња, па чак је и брачни однос милостиња.“

عَنْ أَبِي ذَرٍّ رضي الله عنه:
أَنَّ نَاسًا مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالُوا لِلنَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: يَا رَسُولَ اللهِ، ذَهَبَ أَهْلُ الدُّثُورِ بِالْأُجُورِ، يُصَلُّونَ كَمَا نُصَلِّي، وَيَصُومُونَ كَمَا نَصُومُ، وَيَتَصَدَّقُونَ بِفُضُولِ أَمْوَالِهِمْ، قَالَ: «أَوَلَيْسَ قَدْ جَعَلَ اللهُ لَكُمْ مَا تَصَّدَّقُونَ؟ إِنَّ بِكُلِّ تَسْبِيحَةٍ صَدَقَةً، وَكُلِّ تَكْبِيرَةٍ صَدَقَةً، وَكُلِّ تَحْمِيدَةٍ صَدَقَةً، وَكُلِّ تَهْلِيلَةٍ صَدَقَةً، وَأَمْرٌ بِالْمَعْرُوفِ صَدَقَةٌ، وَنَهْيٌ عَنْ مُنْكَرٍ صَدَقَةٌ، وَفِي بُضْعِ أَحَدِكُمْ صَدَقَةٌ»، قَالُوا: يَا رَسُولَ اللهِ، أَيَأتِي أَحَدُنَا شَهْوَتَهُ وَيَكُونُ لَهُ فِيهَا أَجْرٌ؟ قَالَ: «أَرَأَيْتُمْ لَوْ وَضَعَهَا فِي حَرَامٍ أَكَانَ عَلَيْهِ فِيهَا وِزْرٌ؟ فَكَذَلِكَ إِذَا وَضَعَهَا فِي الْحَلَالِ كَانَ لَهُ أَجْرٌ».
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 1006]

Преноси се од Ебу Зерра, нека је Бог задовољан њиме,
Ебу-Зерр, нека је Аллах задовољан њиме, преноси да су неки људи рекли: „О Аллахов Посланиче, имућни људи су однели све награде, клањају као што и ми клањамо, посте као што и ми постимо, а поред тога дају милостињу од свог вишка иметка.“ Тада им је рекао: „Зар вам Аллах није омогућио да и ви дајете милостињу? Сваки тесбих (изговор: Субханаллах) је милостиња, сваки текбир (изговор: Аллаху екбер) је милостиња, свако ‘елхамду лиллах’ је милостиња, сваки изговорени шахадет је милостиња, подстицање на добро је милостиња и одвраћање од зла је милостиња, па чак је и брачни однос милостиња.“ Они тада рекоше: „О Аллахов Посланиче, зар и за задовољавање своје страсти човек има награду?“ Посланик, мир над њим, рече: „Шта мислите, када би ту своју страст човек задовољио на недозвољен начин, би ли за то био грешан? Исто тако, ако то уради на дозвољен (халал) начин, за то има награду.“
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 1006]

الشرح

Неки сиромашни асхаби су се пожалили Посланику, саллаллаху 'алејхи ве селлем, на своје стање и сиромаштво, те на немогућност да дају милостињу у иметку како би добили велику награду, као што су је добијала њихова браћа која су имала богатство, те да чине добро као и они. Рекли су: „Они клањају као што ми клањамо, посте као што ми постимо, али се милостињом одвајају вишком свог иметка, а ми немамо шта да дамо у милостињу!“ Тада их је Посланик, саллаллаху 'алејхи ве селлем, упутио на оно што могу да чине као милостињу и рекао: „Зар вам Алах није дао оно чиме можете чинити милостињу за себе? Ваше изговарање ‘Субханаллах’ је милостиња, као и ‘Аллаху екбер’, ‘Алхамдулилах’, ‘Ла илахе иллаллах’. Такође, наређивање добра је милостиња, и одвраћање од зла је милостиња, па чак и интимни однос са супругом је милостиња.“ Изненадили су се и рекли: „О Аллахов Посланиче, да ли ће неко од нас добити награду ако задовољи своју страст?“ Он је одговорио: „Шта мислите, када би је задовољио на забрањен начин, у блуду или нечем сличном, да ли би због тога имао грех? Тако је исто, када то учини на дозвољен начин, имаће награду.“

من فوائد الحديث

1. Натјецање међу асхабима у чињењу добрих дела и њихова тежња да постигну велику награду и почаст од Аллаха Узвишеног.
2. Мноштво начина за чињење добрих дела, јер она обухватају свако дело које муслиман учини са исправном и добром намером.
3. Лакоћа и једноставност ислама, јер сваки муслиман може пронаћи нешто што може учинити да би био покоран Аллаху.
4. Невеви је рекао: „Овај хадис је доказ да дозвољена дела постају ибадет (покорност) кроз искрене намере. Интимни однос постаје добро дело ако човек њиме има намеру да испуни право супруге и поступа са њом на начин који је Алах наредио, или ако има намеру да тражи добро потомство, или да задовољи своју супругу, или да обоје сачува од гледања у харам, размишљања о њему или намере да га учине, или било коју другу исправну намеру.“
5. Коришћење примера и аналогије како би се порука учинила јаснијом и оставила дубљи утисак на онога ко слуша.