حديث: „Никада нисам видела Алаховог Посланика, нека су Божији благослови и мир над њим, да се грохотом смеје и да му се при том види ресица. Он би се само осмехивао.“

عَنْ عَائِشَةَ أُمِّ المُؤْمِنين رَضِيَ اللَّهُ عَنْهَا، قَالَتْ:
مَا رَأَيْتُ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مُسْتَجْمِعًا قَطُّ ضَاحِكًا، حَتَّى أَرَى مِنْهُ لَهَوَاتِهِ، إِنَّمَا كَانَ يَتَبَسَّمُ.
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري: 6092]

Аиша, нека је Аллах задовољан њоме, рекла је:
„Никада нисам видела Алаховог Посланика, нека су Божији благослови и мир над њим, да се грохотом смеје и да му се при том види ресица. Он би се само осмехивао.“
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري - 6092]

الشرح

Аиша, нека је Алах задовољан њоме, преноси да се Посланик, нека су Божији благослови и мир над њим, никада није смејао толико да би му се видела ресица грла. Он би се само благо осмехивао.

من فوائد الحديث

1. Посланик, нека су Божији благослови и мир над њим, смејао се тако да би се само осмехнуо када би био задовољан или када би му се нешто допало.
2. Ибн Хаџер је рекао: „Нисам га видео да се смеје тако да се потпуно препусти смеху, смејући се пуном снагом.“
3. Претерано смејање и гласан смех нису особине побожних људи.
4. Претерано смејање одузима човеку углед и достојанство међу његовом браћом.