حديث: „Доброчинство је лепа нарав, а грех је оно што те тишти у гридима и не желиш да људи за то сазнају

عَنِ النَّوَّاسِ بْنِ سِمْعَانَ رَضِيَ اللهُ عَنْهُ عَنِ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ:
«البِرُّ: حُسْنُ الخُلُقِ، وَالإِثْمُ مَا حَاكَ فِي صَدْرِكَ، وَكَرِهْتَ أَنْ يَطَّلِعَ عَلَيْهِ النَّاسُ». وَعَنْ وَابِصَةَ بْنِ مَعْبَدٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: أَتَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ: «جِئْتَ تَسْأَلُ عَنِ البِرِّ وَالإِثْمِ»، قُلْتُ: نَعَمْ، قَالَ: «اسْتَفْتِ قَلْبَكَ، البِرُّ: مَا اطْمَأَنَّتْ إلَيْهِ النَّفْسُ، وَاطْمَأَنَّ إلَيْهِ القَلْبُ، وَالإِثْمُ: مَا حَاكَ فِي نَفْسِكَ وَتَرَدَّدَ فِي الصَّدْرِ، وَإِنْ أَفْتَاكَ النَّاسُ وَأَفْتَوْكَ».
[صحيح] - [الحديث الأول: رواه مسلم، والحديث الثاني: رواه أحمد والدارمي.] - [الأربعون النووية: 27]

Од Ен-Невваса бин Сем'ана Ел-Енсарија, Аллах био задовољан њиме, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао:
„Доброчинство је лепа нарав, а грех је оно што те тишти у гридима и не желиш да људи за то сазнају.“ Од Вабисе бин Ма'беда, Аллах био задовољан њиме, се преноси: „Дошао сам код Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, и он ми рече: ‘Дошао си да питаш о доброчинству и греху?’ Рекао сам: ‘Да.’ Он рече: ‘Слушај своје срце: доброчинство је оно чему душа проналази мир и с чиме се срце слаже; а грех је оно што узрокује немир и нелагоду у прсима, чак и ако ти људи дају дозволу или те саветују другачије.’“
[صحيح] - [الحديث الأول: رواه مسلم، والحديث الثاني: رواه أحمد والدارمي] - [الأربعون النووية - 27]

الشرح

Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, поучиo нас je шта је доброчинство, а шта грех. Рекао је да је највеће доброчинство леп однос према Аллаху кроз богобојазност, као и лепо понашање према људима – подношење њиховог узнемиравања, суздржавање од љутње, сусрет са осмехом, љубазан разговор и поступање с крајњом пажњом и љубазношћу. Уз доброчинство, срце и душа човека осећају смиреност. Што се тиче греха, то је оно што изазива немир у души, попут сумњивих ствари. То је оно о чему се двоумиш, немаш унутрашњи мир, и у срцу ти се јавља бојазан да је то грех, те не желиш да други то сазнају, јер је неприкладно у очима честитих људи. Душа по својој природи воли да се људи упознају с њеним добрим делима, а ако се већ стидиш због неких дела, то је знак да у њима нема добра. Ако ти људи дају своје мишљење, не треба га прихватати све док у души постоји знак сумње, јер сама фетва не укида сумњу ако је она исправна, а онај који је даје може дати мишљење без знања. Међутим, ако је фетва дата на основу шеријатског доказа, обавеза је онај ко тражи мишљење да се њему врати, чак и ако му срце није у потпуности мирно.

من فوائد الحديث

1. Подстицање на племените особине, јер је лепо понашање једна од највећих врлина доброчинства.
2. Истина и неистина се не мешају код верника, већ он препознаје истину светлошћу у свом срцу, и одбија неистину, одбацујући је.
3. Један од знакова греха је немир у срцу и осећај нелагоде, као и непријатност због могућности да људи сазнају за то.
4. Es-Синди је рекао: „Ово се односи на сумњиве ствари у којима људи не могу јасно одредити једну или другу страну. Међутим, ако постоји јасан доказ из шеријата, нема потребе да се консултује срце и његова спокојност. Оно што је прописано као добро у шеријату је доброчинство, а оно што је забрањено је грех, и ту није потребно тражити савет од срца.“
5. Овaј хадис се односи на људе са исправном природом (фитром), а не на оне са преокренутим срцима, која не препознају добро и не одбацују зло, осим онога што је у складу са њиховим страстима.
6. Ет-Тиби је рекао: „Реч ‘добро’ (бирр) у хадису је тумачена на различите начине: на једном месту је тумачена као оно што смирује душу и умирује срце, на другом месту као вера, на трећем као оно што те приближава Богу, а овде као лепо понашање. Лепо понашање се тумачи као подношење увреда, контрола гнева, љубазан израз лица и благе речи. Све ове интерпретације су међусобно блиске по значењу.“