Хадис: „Нема истинског веровања (имана) онај ко нема поверења (еманета), и нема праве вере онај ко не поштује постигнути договор.“

عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: مَا خَطَبَنَا نَبِيُّ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ إِلَّا قَالَ:
«لَا إِيمَانَ لِمَنْ لَا أَمَانَةَ لَهُ، وَلَا دِينَ لِمَنْ لَا عَهْدَ لَهُ».
[حسن لغيره] - [رواه أحمد] - [مسند أحمد: 12383]

Од Енеса ибн Малика, радијаллаху анху, преноси се да је рекао: „Божији Посланик, алејхисселам, није нам одржао ниједну хутбу, а да није рекао:
„Нема истинског веровања (имана) онај ко нема поверења (еманета), и нема праве вере онај ко не поштује постигнути договор.“
[حسن لغيره] - [رواه أحمد] - [مسند أحمد - 12383]

Коментар

Енес ибн Малик, радијаллаху анху, пренео је да је ретко када Божији Посланик, алејхисселам, одржао хутбу или упутио савет, а да није споменуо два важна питања: Прво: Вера (иман) није потпуна код онога ко у себи носи издају према било коме у погледу његовог иметка, живота или породице. Друго: Веровање није потпуна код онога ко издаје завете и споразуме и крши их.

Користи хадиса

1. Подстицање на испуњавање поверења и одржавање завета, јер њихово кршење умањује веровање (иман).
2. Упозорење на издају поверења и кршење завета, јер су то велики греси.
3. Хадис обухвата чување поверења и завета како између Бога и Његовог роба, тако и између људи једних према другима.