حديث: „Код кога се нађу следеће четири особине тај је прави лицемер, а код кога се нађе нека од ових особина онда тај има особине лицемера, и такав ће остати све док не остави ту особину: када му се нешто повери он изневери, када говори лаже, када обећа не испуни, и када се расправља бестидно се расправља.“

عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو رضي الله عنهما قال: قال رَسولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ:
«أَرْبَعٌ مَنْ كُنَّ فِيهِ كَانَ مُنَافِقًا خَالِصًا، وَمَنْ كَانَتْ فِيهِ خَلَّةٌ مِنْهُنَّ كَانَتْ فِيهِ خَلَّةٌ مِنْ نِفَاقٍ حَتَّى يَدَعَهَا: إِذَا حَدَّثَ كَذَبَ، وَإِذَا عَاهَدَ غَدَرَ، وَإِذَا وَعَدَ أَخْلَفَ، وَإِذَا خَاصَمَ فَجَرَ».
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم: 58]

Од Абдуллаха бин Амра, Аллах био задовољан њима, се преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао:
„Код кога се нађу следеће четири особине тај је прави лицемер, а код кога се нађе нека од ових особина онда тај има особине лицемера, и такав ће остати све док не остави ту особину: када му се нешто повери он изневери, када говори лаже, када обећа не испуни, и када се расправља бестидно се расправља.“
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم - 58]

الشرح

Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, нас упозорава на четири својства која, ако се нађу при муслиману, јако ће личити на лицемера. То се, односи на онога код кога су ове особине доминантне, а не на онога код кога се оне ретко нађу. Оне су:
1. Када говори, намерно износи неистину.
2. Када се обавеже на нешто не испуни и проневери.
3. Када да обећање не испуни и прекрши га.
4. Када се расправља с неким прелази границе, одступа од истине и износи неистине.
Лицемерство представља исказивање једног, а сакривање супротног. Ово је присутно код особе са наведеним својствима будући да једно приказује ономе коме говори, коме обећава и с киме се расправља, а крије супротно. Ова особа, дакле, поседује својство лицемерства докле год се не реши те одређене особине, али не у смислу мунафика који се приказује да је муслиман, а у себи крије неверство.

من فوائد الحديث

1. Појашњење неких показатеља лицемерства како би их се људи чували.
2. Овим хадисом нам се жели дати до знања да су ово нека својства лицемерства, те да онај при коме се она нађу личи на лицемере у своме понашању, а не да је он прави лицемер који приказује да је муслиман, а у себи крије неверство. Друга скупина учењака је казала да се овај хадис односи на оне код којих преовладавају ова својства и лако упада у њих. Такви људи углавном имају неисправно веровање.
3. Ел-Газали је казао: „Основа практиковања вере базира се на троме: речима, делима и срчаној намери. У овом хадису на неваљале речи се указује спомињањем лажи, на неваљала деле се указује спомињањем проневере, а на неваљале намере путем неиспуњавања обећања, јер неиспуњавање обећања је проблематично само када човек има намеру да га не испуни у тренутку када га даје, а ако на почетку није имао такву намеру већ касније промени мишљење ради ванредне околности, на ову ситуацију се не односи овај хадис.“
4. Постоје две врсте лицемерства:
5. 1. Лицемерство у веровању, које човека изводи из ислама. То је када човек показује да је муслиман, а у себи крије неверство.
6. 2. Лицемерство у делима. То је када човек личи на праве лицемере у свом понашању. Ова врста не изводи човека из вере, али спада у категорију великих греха.
7. Ибн Хаџер је рекао: „Учењаци су сагласни да онај ко верује у истину и то потврђује језиком, али ипак чини ова дела лицемера, таквом нећемо пресудити да је неверник, нити ће као лицемер вечно горети у Ватри.“
8. Ен-Невеви је казао: „Скупина учењака је рекла да се овај хадис односи на лицемере који су живели у време Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега. Они су казали да су верници, али су слагали; дата им је вера на поверење, али су је проневерили; дали су обећање да ће помагати веру, али су га прекршили; а уз то су и претеривали у расправама.“