حديث: „Телбија Божијег Посланика, саллалаху алејхи ве селлем, гласила је: Леббејкaллахумме, леббејк - Одaзивам Ти се, Аллаху, одaзивам; Леббејке ла шерике леке леббејке - Одaзивам Ти се. Ти немаш судруга. Одaзивам Ти се; Иннел-хамде вен-ни’мете леке вел-мулк - Заиста, свака хвала и захвала, све благодати и власт припадају искључиво Теби; Ла шерике леке - Ти немаш друга и сувласника

عَنْ عَبْدِ اللهِ بْنِ عُمَرَ رَضِيَ اللهُ عَنْهُمَا:
أَنَّ تَلْبِيَةَ رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لَبَّيْكَ اللهُمَّ، لَبَّيْكَ، لَبَّيْكَ لَا شَرِيكَ لَكَ لَبَّيْكَ، إِنَّ الْحَمْدَ وَالنِّعْمَةَ لَكَ وَالْمُلْكَ لَا شَرِيكَ لَكَ» قَالَ: وَكَانَ عَبْدُ اللهِ بْنُ عُمَرَ رَضِيَ اللهُ عَنْهُمَا يَزِيدُ فِيهَا: لَبَّيْكَ لَبَّيْكَ، وَسَعْدَيْكَ، وَالْخَيْرُ بِيَدَيْكَ، لَبَّيْكَ وَالرَّغْبَاءُ إِلَيْكَ وَالْعَمَلُ.
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم: 1184]

Абдуллах син Омеров, Аллах био задовољан обојицом, наводи:
„Телбија Божијег Посланика, саллалаху алејхи ве селлем, гласила је: Леббејкaллахумме, леббејк - Одaзивам Ти се, Аллаху, одaзивам; Леббејке ла шерике леке леббејке - Одaзивам Ти се. Ти немаш судруга. Одaзивам Ти се; Иннел-хамде вен-ни’мете леке вел-мулк - Заиста, свака хвала и захвала, све благодати и власт припадају искључиво Теби; Ла шерике леке - Ти немаш друга и сувласника. Абдуллах ибн Омер је на његову телбију додао и ово: Леббејке, леббејке ве са’дејке - oдaзивам Ти се, одазивам. и молим Те за радост и успех; вел-хајру би једејке - свако добро је у Твојим рукама вер-регбау илејке вел-амел - сва моја тражења и све моје молбе усмерене су искључиво Теби."
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم - 1184]

الشرح

Телбија Посланика, мир и благослов Божији нека су на њега, када је желео да започне обред хаџа или умре била је: „Леббејкаллахумме леббејке", одaзивам Ти се, Аллаху, одазивам, као стална и неизбежна обавеза након што си нас позвао ка искрености, монотеизму и обављању хаџа, као и другим обавезама.
"Леббејке, ла шерике леке леббејке", одaзивам Ти се. Ти немаш судруга, ни у господарењу, ни у божанствености, ни у именима, ни у својствима.
"Иннел-хамде", сва хвала и захвала
"вен-ни'мете", и сва благодат
"леке", припадају Теби и из Твоје милости су дате.
"вел-мулк", сва власт је Твоја.
"ла шерике лек", Ти немаш судруга, све припада само Теби. Ибн Омер, нека је Бог задовољан њиме, додавао је у телбију: „Леббејке, леббејке ве са’дејке", oдaзивам Ти се, одазивам. и молим Те за радост и успех;
"вел-хајру би једејке", свако добро је у Твојим рукама и из Твоје милости;
"леббејке вер-регбау илејке", одaзивам Ти се, и све моје молбе усмерене су Теби;
"вел-амел", и свако моје дело је за Тебе, јер Ти си достојан обожавања.

من فوائد الحديث

1. Прописаност учења телбије на хаџу и умри, и њен значај, јер је она њихов посебан симбол, као што је текбир симбол молитве.
2. Ибн Менир је рекао: „У прописаности телбије указује се на част коју је Бог даровао Својим робовима, јер њихов долазак до Његове Куће (Ка'бе) настао је по Његовом позиву.“
3. Најбоље је учити телбију коју је учио Посланик, мир и благослов Божији нека су на њега, а додатке које су одобрили, нема препреке проучити.
4. Ибн Хаџер је рекао: „Ово је најправедније гледиште. Треба раздвојити оно што је дошло директно од Посланика, и ако неко изабере да каже нешто што је дошло као говор асхаба или измисли нешто сам, а што одговара ситуацији. То нека каже одвојено, како се не би помешало са Посланиковим речима. Ово је слично случају у молитви када је Посланик рекао: 'Нека онда бира у својим молитвама шта жели', тј. након што заврши са оним што је од Посланика."
5. Препоручује се подизање гласа приликом учења телбије, а ово се односи на мушкарце. Што се тиче жена, оне треба да снизе свој глас због страха од изазивања фитне.