حديث: „Дајте ми завет да нећете приписивати Богу другове, да нећете красти, да нећете чинити прељубу,

عَنْ عُبَادَةَ بْنِ الصَّامِتِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ، وَكَانَ شَهِدَ بَدْرًا، وَهُوَ أَحَدُ النُّقَبَاءِ لَيْلَةَ العَقَبَةِ: أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ، وَحَوْلَهُ عِصَابَةٌ مِنْ أَصْحَابِهِ:
«بَايِعُونِي عَلَى أَلَّا تُشْرِكُوا بِاللَّهِ شَيْئًا، وَلاَ تَسْرِقُوا، وَلاَ تَزْنُوا، وَلاَ تَقْتُلُوا أَوْلاَدَكُمْ، وَلاَ تَأْتُوا بِبُهْتَانٍ تَفْتَرُونَهُ بَيْنَ أَيْدِيكُمْ وَأَرْجُلِكُمْ، وَلاَ تَعْصُوا فِي مَعْرُوفٍ، فَمَنْ وَفَى مِنْكُمْ فَأَجْرُهُ عَلَى اللَّهِ، وَمَنْ أَصَابَ مِنْ ذَلِكَ شَيْئًا فَعُوقِبَ فِي الدُّنْيَا فَهُوَ كَفَّارَةٌ لَهُ، وَمَنْ أَصَابَ مِنْ ذَلِكَ شَيْئًا ثُمَّ سَتَرَهُ اللَّهُ فَهُوَ إِلَى اللَّهِ، إِنْ شَاءَ عَفَا عَنْهُ وَإِنْ شَاءَ عَاقَبَهُ» فَبَايَعْنَاهُ عَلَى ذَلِكَ.
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري: 18]

Од Убаде ибн Самита, нека је Бог задовољан њиме, који је учествовао у бици на Бедру и био један од вођа у ноћи на Акаби, преноси се да је Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, рекао док је око њега била група његових другова:
„Дајте ми завет да нећете приписивати Богу другове, да нећете красти, да нећете чинити прељубу, да нећете убијати своју децу, да нећете износити лажне оптужбе које сами смишљате, и да нећете непослушни бити у добрим делима. Ко од вас буде држао до овог завета, његова награда је код Бога. А ко учини нешто од овога и буде кажњен на овом свету, та казна ће му бити откуп за грех. Ко учини нешто од овога, а Бог му то прикрије, његов случај је у Божијим рукама: ако буде хтео, опростиће му, а ако буде хтео, казниће га.“ Тада смо му дали завет на то.
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري - 18]

الشرح

Убаде ибн Самит, нека је Бог задовољан њиме, који је био међу учесницима велике битке на Бедру и један од вођа свог племена који су дошли да положе заклетву и дају подршку Божијем Посланику, нека су мир и благослов на њега, у ноћи на Акаби, код Мине — док је Посланик још био у Меки пре сеобе у Медину — пренео је да је Посланик, нека су мир и благослов на њега, седео међу својим друговима и затражио од њих да му дају завет у погледу одређених ствари: Прва ствар: да не приписују Богу партнере у обожавању, чак ни у најмањој мери. Друга ствар: да не краду. Трећа ствар: да не почине страшан грех прељубе. Четврта ствар: да не убијају своју децу; синове из страха од сиромаштва или кћери из страха од срамоте. Пета ствар: да не износе лажи које сами измишљају, јер се већина дела извршава помоћу тих удова, иако могу учествовати и остали делови тела. Шеста ствар: да не буду непослушни Посланику, нека су мир и благослов на њега, у ономе што је добро. Ко остане постојан у том завету и придржава га се, његова награда је код Бога. Ко учини нешто од споменутог — осим многобоштва — и буде кажњен због тога на овом свету, извршење казне биће му искупљење и тиме ће му грех бити опроштен. А ко учини нешто од тога, а Бог му то сакрије, његов случај је у Божијим рукама: ако буде хтео, опростиће му, а ако буде хтео, казниће га. Сви присутни су му на томе дали завет.

من فوائد الحديث

1. Објашњење садржаја прве заклетве на Акаби у Меки, пре него што им је борба постала обавеза.
2. Синди каже: „Речи „у ономе што је добро“ указују на то да је свака његова наредба добра и да не може бити супротно. Његове речи „у ономе што је добро“ су подсетник на разлог за обавезу послушности и да нема послушности створењу у ономе што није добро. Такође, то указује на то да је при заклетви потребно условити послушност у добру, а не у свему уопштено.“
3. Мухамед ибн Исмаил ет-Тими и други су рекли: „Убиство је посебно наведено у вези са децом, јер је то убиство и прекид породичних веза, па је забрана тога посебно наглашена. Такође, овај поступак је био распрострањен међу њима, као што је било укопавање живих девојчица и убијање синова из страха од сиромаштва. Или су деца посебно поменута јер се не могу сами бранити.“
4. Имам Невеви каже: „Општи значај овог хадиса је изузет из Божијих речи: „Заиста Бог не опрашта да му се неко приписује за партнера“, па ако се отпадник убије због свог отпадништва, та смрт му не може бити откупљење за грех.“
5. Кади Ијад каже: „Већина учењака сматра да су прописане казне (хадд) откупљење за грехе.“