حديث: „Доћи ће смутње. Затим ће бити смутња у којој је онај ко седи бољи од онога ко ходи, а онај ко ходи бољи од онога ко жури

عَنْ عُثْمَانَ الشَّحَّامِ، قَالَ: انْطَلَقْتُ أَنَا وَفَرْقَدٌ السَّبَخِيُّ إِلَى مُسْلِمِ بْنِ أَبِي بَكْرَةَ وَهُوَ فِي أَرْضِهِ، فَدَخَلْنَا عَلَيْهِ فَقُلْنَا: هَلْ سَمِعْتَ أَبَاكَ يُحَدِّثُ فِي الْفِتَنِ حَدِيثًا؟ قَالَ: نَعَمْ، سَمِعْتُ أَبَا بَكْرَةَ رضي الله عنه يُحَدِّثُ، قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ:
«إِنَّهَا سَتَكُونُ فِتَنٌ، أَلَا ثُمَّ تَكُونُ فِتْنَةٌ الْقَاعِدُ فِيهَا خَيْرٌ مِنَ الْمَاشِي فِيهَا، وَالْمَاشِي فِيهَا خَيْرٌ مِنَ السَّاعِي إِلَيْهَا، أَلَا فَإِذَا نَزَلَتْ أَوْ وَقَعَتْ فَمَنْ كَانَ لَهُ إِبِلٌ فَلْيَلْحَقْ بِإِبِلِهِ، وَمَنْ كَانَتْ لَهُ غَنَمٌ فَلْيَلْحَقْ بِغَنَمِهِ، وَمَنْ كَانَتْ لَهُ أَرْضٌ فَلْيَلْحَقْ بِأَرْضِهِ»، قَالَ فَقَالَ رَجُلٌ: يَا رَسُولَ اللهِ أَرَأَيْتَ مَنْ لَمْ يَكُنْ لَهُ إِبِلٌ وَلَا غَنَمٌ وَلَا أَرْضٌ؟ قَالَ: «يَعْمِدُ إِلَى سَيْفِهِ فَيَدُقُّ عَلَى حَدِّهِ بِحَجَرٍ، ثُمَّ لِيَنْجُ إِنِ اسْتَطَاعَ النَّجَاءَ، اللهُمَّ هَلْ بَلَّغْتُ؟ اللهُمَّ هَلْ بَلَّغْتُ؟ اللهُمَّ هَلْ بَلَّغْتُ؟»، قَالَ: فَقَالَ رَجُلٌ: يَا رَسُولَ اللهِ أَرَأَيْتَ إِنْ أُكْرِهْتُ حَتَّى يُنْطَلَقَ بِي إِلَى أَحَدِ الصَّفَّيْنِ، أَوْ إِحْدَى الْفِئَتَيْنِ، فَضَرَبَنِي رَجُلٌ بِسَيْفِهِ، أَوْ يَجِيءُ سَهْمٌ فَيَقْتُلُنِي؟ قَالَ: «يَبُوءُ بِإِثْمِهِ وَإِثْمِكَ، وَيَكُونُ مِنْ أَصْحَابِ النَّارِ».
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 2887]

Од Османа ес-Шеххама преноси се да је рекао: „Ја и Феркад ес-Сабахи смо отишли до Муслима ибн Ебу Бекре, док је био на свом имању. Ушли смо код њега и упитали: ‘Да ли си чуо да је твој отац преносио хадис о смутњама?’ Рекао је: ‘Да, чуо сам да је Ебу Бекрете пренио да је Божији Посланик, алејхисселам, рекао:
„Доћи ће смутње. Затим ће бити смутња у којој је онај ко седи бољи од онога ко ходи, а онај ко ходи бољи од онога ко жури. Ако се појави та смутња, нека онај ко има камиле оде својим камилама; онај ко има овце нека оде својим овцама; а онај ко има земљу (плац), нека буде на њој.“ Неко од присутних упита: „О, Аллахов Посланиче, шта мислиш о ономе ко нема ни камиле, ни овце, ни земљу?“ Рекао је: „Нека узме свој мач, удари га о камен и отупи га, а затим нека се спасава ако може да се спаси. Аллаху, да ли сам доставио? Аллаху, да ли сам доставио? Аллаху, да ли сам доставио?“ Тада је један човек рекао: „О Аллахов Посланиче, шта ако будем приморан и одведен на једну од страна у сукобу и једна ме страна удари мачем или ме погоди стрела и убије?“ Рекао је: „Он ће сносити и свој и твој грех и биће од становника Пакла.“
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 2887]

الشرح

Осман еш-Шехам и Феркад ес-Сабахи упитали су Муслима, сина угледног асхаба Ебу Бекрета, радијаллаху анху, да ли је чуо од свог оца хадис од Посланика, алејхисселам, о смутњама и сукобима који ће се десити међу муслиманима. Он је одговорио: „Да, Посланик, алејхисселам, обавестио је да ће после његове смрти доћи смутње. У тим смутњама онај ко мирно седи и не учествује у њима бољи је од онога ко у њима ходи, али не тражи их нити се интересује за њих. А онај ко у њима ходи бољи је од онога ко ка њима жури, тражи их и учествује у њима.“ Затим је Посланик, алејхисселам, упутио оне код којих се појави смутња у њиховом времену и месту да, ако нађу склониште, прибегну њему. Ко има камиле које пасу, нека оде својим камилама; ко има овце које пасу, нека оде својим овцама; а ко има земљу и поље, нека се врати на своју земљу. Човек је тада упитао: „О, Аллахов Посланиче, шта ако неко нема уточиште у облику камила, оваца или земље?“ Рекао је: „Нека узме своје оружје, сломи га и онеспособи, а затим нека бежи и спаси себе и своју породицу, ако може да се спасе.“ Затим је Посланик, алејхисселам, три пута рекао: „Аллаху, да ли сам доставио? Аллаху, да ли сам доставио? Аллаху, да ли сам доставио?“ Човек је тада упитао: „О, Аллахов Посланиче, шта ако будем приморан да учествујем са једном од страна или група, па ме неко удари мачем или ме погоди стрела и убије ме?“ Рекао је: „Онај ко те убије понеће свој грех и твој грех и биће на Судњем дану од становника ватре.“

من فوائد الحديث

1. Обавештење о доласку смутњи служи као упозорење и припрема људи, како не би учествовали у њима, и како би молили Аллаха за стрпљење и спас од њиховог зла.
2. Учењак ен-Невеви каже: „Речи Посланика, алејхисселам: „Онај ко седи у њој бољи је од онога ко стоји,“ и даље у хадису, значе да указују на велику опасност тих смутњи, подстичу на њихово избегавање и бежање од њих, и да ће њихово зло и искушење бити сразмерно ангажовању у њима.“
3. Учењак ен-Невеви каже: „Грех се уклања са онога ко је приморан на присуство у смутњи, али убиство није дозвољено под принудом, и онај ко га изврши остаје грешан по консензусу исламских учењака.“
4. Ибн Хаџер додаје: „Неки учењаци су рекли да, ако група дигне оружје против владара, одбијајући своје обавезе и подижући рат, постаје обавезно борити се против ње. Исто тако, ако се две групе муслимана међусобно сукобе, обавеза је сваког ко је у могућности да заустави оног који греши и подржи оног који је у праву. Ово је став већине учењака. Други су пак разликовали ситуације, па су рекли: ако дође до борбе између две групе муслимана у одсуству заједничког владара, онда је борба забрањена. На такве случајеве се односе хадиси у овом и сличним темама.“
5. Учењак ен-Невеви каже: „Учењаци су се разишли у мишљењима око борбе током смутњи (фитни) међу муслиманима. Једна група је рекла да није дозвољено борити се у смутњама међу муслиманима, чак и ако уђу у нечију кућу и траже његову смрт — није му дозвољено да се брани. Ово је став Ебу Бекрета, радијаллаху анху, и других. Ибн Омер и Имран ибн Хусеин, нека је Аллах задовољан њима, рекли су: не треба улазити у такве смутње, али ако буде нападнут, може се бранити. Ова два става се слажу у томе да не треба учествовати у смутњама међу муслиманима.“ Већина другова Посланика, као и већина учењака друге генерације муслимана сматрају да је обавезно подржати онога ко је у праву у таквим смутњама и борити се против побуњеника, као што Аллах Узвишени каже: „... па се борите против оне скупине која неправду чини док се не врати Божијој наредби.“ (Кур’ан) Ово је исправно мишљење, а хадиси се тумаче да се односе на онога ко не види ко је у праву или на две групе које су неправедне и немају оправдање.