عن عَلِيٍّ قَالَ: إِنِّي كُنْتُ رَجُلًا إِذَا سَمِعْتُ مِنْ رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَدِيثًا نَفَعَنِي اللهُ مِنْهُ بِمَا شَاءَ أَنْ يَنْفَعَنِي بِهِ، وَإِذَا حَدَّثَنِي رَجُلٌ مِنْ أَصْحَابِهِ اسْتَحْلَفْتُهُ، فَإِذَا حَلَفَ لِي صَدَّقْتُهُ، وَإِنَّهُ حَدَّثَنِي أَبُو بَكْرٍ، وَصَدَقَ أَبُو بَكْرٍ، قَالَ: سَمِعْتُ رَسُولَ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَقُولُ:
«مَا مِنْ رَجُلٍ يُذْنِبُ ذَنْبًا، ثُمَّ يَقُومُ فَيَتَطَهَّرُ، ثُمَّ يُصَلِّي، ثُمَّ يَسْتَغْفِرُ اللهَ، إِلَّا غَفَرَ اللهُ لَهُ»، ثُمَّ قَرَأَ هَذِهِ الْآيَةَ: {وَالَّذِينَ إِذَا فَعَلُوا فَاحِشَةً أَوْ ظَلَمُوا أَنْفُسَهُمْ ذَكَرُوا اللهَ فَاسْتَغْفَرُوا لِذُنُوبِهِمْ} [آل عمران: 135].
المزيد
Алија је рекао: "Када бих чуо нешто од Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Узвишени би ми дао да од тога имам користи онолико колико би Он хтео. А када би ми неко од асхаба нешто рекао, затражио бих од њега да се закуне. Када се закуне, поверовао бих му. Казао ми је Ебу Бекр, а он је рекао истину, да је чуо Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега,да каже:
"Нема ниједног роба који учини грех, а затим узме абдест, клања намаз, и затражи опрост од Аллаха, а да му Он неће опростити.“ Затим је проучио следећи ајет: "И за оне који се, када грех почине или кад се према себи огреше, Аллаха сете и опрост за грехе своје замоле." (Алу Имран, 135.)
