Хадис: „Субханаллах! Верник није нечист.”

عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رَضيَ اللهُ عنه:
أَنَّهُ لَقِيَهُ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِي طَرِيقٍ مِنْ طُرُقِ الْمَدِينَةِ وَهُوَ جُنُبٌ، فَانْسَلَّ فَذَهَبَ فَاغْتَسَلَ، فَتَفَقَّدَهُ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، فَلَمَّا جَاءَهُ قَالَ: «أَيْنَ كُنْتَ يَا أَبَا هُرَيْرَةَ؟» قَالَ: يَا رَسُولَ اللهِ، لَقِيتَنِي وَأَنَا جُنُبٌ فَكَرِهْتُ أَنْ أُجَالِسَكَ حَتَّى أَغْتَسِلَ، فَقَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «سُبْحَانَ اللهِ، إِنَّ الْمُؤْمِنَ لَا يَنْجُسُ».
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم: 371]

Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је
једном Аллахов Посланик, мир над њим, срео Ебу Хурејру на једном од мединских путева док је овај био џунуб. Ебу Хурејра се тихо повукао, отишао и окупао се. Аллахов Посланик, мир над њим, приметио је да га нема. Када му је дошао, упитао га је: „Где си био, Ебу Хурејре?” Он одговори: „Аллахов Посланиче, срео си ме док сам био џунуб, па нисам хтео да седим с тобом док се не окупам.” На то му Посланик рече: „Субханаллах! Верник није нечист.”
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم - 371]

Коментар

Аллахов Посланик, мир над њим, срео је Ебу Хурејру, нека је Аллах задовољан њим, на једном од путева Медине. Ебу Хурејра је у том тренутку био џунуб, па из поштовања према Посланику није желео да седи с њим нити да разговара у таквом стању, мислећи да је нечист. Зато се неприметно удаљио, окупао се, а затим се вратио и сео. Посланик га је тада упитао: „Где си био?” Ебу Хурејра му је објаснио своју ситуацију — да му је било непријатно да седи с њим док је у стању џунублука. На то се Аллахов Посланик, мир над њим, зачудио и рекао му: „Верник је чист и не може бити нечист — ни жив ни мртав.”

Користи хадиса

1. Стање џунублука спречава човека да клања, додирује мусхаф и борави у џамији, али га не чини нечистим нити му забрањује дружење и сусрете с другим муслиманима.
2. Верник је чист — и док је жив и након смрти.
3. Они који поседују знање, врлину и побожност заслужују поштовање, и треба им прилазити у што достојанственијем стању.
4. Тражити дозволу за одлазак од старијег, учитеља или претпостављеног је од прописаног и лепог понашања. Аллахов Посланик, мир над њим, замерио је Ебу Хурејри што је отишао без најаве — јер је тражење дозволе знак лепог понашања.
5. Речи „Субханаллах“ изговарају се када се човек нечему зачуди или задиви, као израз слављења Аллаха и Његове савршености.
6. Дозвољено је да човек говори о себи и о стварима које су иначе стидне, ако за тим постоји оправдана корист или потреба.
7. Неверник је нечист, али је та нечистoћа духовне природе — због покварености његовог уверења, а не физичке прљавштине
8. Имам Невеви каже: „У овом хадису се налази и поука из области етике“ — да учењак, када код код онога ко га следи примети нешто што можда није исправно, треба да га о томе пита, да му укаже на оно што је тачно и да му објасни верски пропис. А Аллах најбоље зна.