عَنْ عَبْدِ اللهِ بنِ مَسْعُودٍ رَضيَ اللهُ عنهُ قَالَ: نَامَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ عَلَى حَصِيرٍ، فَقَامَ وَقَدْ أَثَّرَ فِي جَنْبِهِ، فَقُلْنَا: يَا رَسُولَ اللهِ، لَوِ اتَّخَذْنَا لَكَ وِطَاءً، فَقَالَ:
«مَا لِي وَلِلدُّنْيَا، مَا أَنَا فِي الدُّنْيَا إِلاَّ كَرَاكِبٍ اسْتَظَلَّ تَحْتَ شَجَرَةٍ ثُمَّ رَاحَ وَتَرَكَهَا».
المزيد
Од Абдуллаха ибн Мес‘уда, нека је Аллах задовољан њима, преноси се да је рекао: „Божији Посланик, алејхисселам, спавао је на простирци од палминог лишћа, па је устао, а на његовој страни остали су трагови. Рекли смо: ‘О Божији Посланиче, зар да ти не направимо мекшу постељу?’ Он је рекао:
‘Шта ја имам са овим светом? Ја на овом свету нисам ништа друго до путник који се склонио у хладовину испод дрвета, затим је кренуо и оставио је.’“
