حديث: О Аллаху, ја сам само човек, па кога год сам од муслимана увредио, или га проклео, или га ударио, учини то за њега као чишћење од греха, искупљење и милост

عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ:
«اللهُمَّ إِنَّمَا أَنَا بَشَرٌ، فَأَيُّمَا رَجُلٍ مِنَ المُسْلِمِينَ سَبَبْتُهُ أَوْ لَعَنْتُهُ أَوْ جَلَدْتُهُ فَاجْعَلْهَا لَهُ زَكَاةً وَرَحْمَةً».
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم: 2601]

Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, преноси да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао:
О Аллаху, ја сам само човек, па кога год сам од муслимана увредио, или га проклео, или га ударио, учини то за њега као чишћење од греха, искупљење и милост.
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح مسلم - 2601]

الشرح

Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, молио је рекавши: „О Аллаху, ја сам само човек (смртник), љутим се као што се љуте људи (смртници). Па ако сам неког верника повредио, изгрдио, проклео, молио Те да буде удаљен од Твоје милости, или сам га ударио, учини да то буде за њега чишћење од греха, приближавање Теби, искупљење и милост којом ћеш га обасути.“

من فوائد الحديث

1. Величанствен карактер Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега.
2. Ибн Хаџер је рекао: „У овом хадису се огледа Посланикова, нека је Аллахов благослов и мир на њега, потпуна самилост према свом уммету, његов предиван карактер и племенитост његове личности, јер је настојао да оно што је можда учинио некоме, надокнади поправљањем и указивањем почасти.
3. Ен-Невеви је рекао: „Ако се постави питање: ‘Како то да је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, могао да проклиње, псује или клетвом оптерећује онога ко то није заслужио?’ Одговор је оно што су учењаци рекли, а сажетак је двострук:
4. Прво објашњење: Особа коју је проклео можда није код Свевишњег Аллаха заслужила то, међутим, спољашњи знаци су упућивали на то, на основу шеријатских знакова. Па је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, био обавезан да суди на основу онога што је видљиво, док Аллах Једини зна шта је у срцима.
5. Друго објашњење: Оно што је изговорио од псовања, проклињања и сличнога није било намерно, већ је то била уобичајена пракса код Арапа приликом повезивања говора без зле намере. То су изрази попут његове изреке: ‘Нека ти се рука прашином напуни!, или: ‘Да те убоде и да се удавиш!’, као и у овом хадису: ‘Да ти зуби не ојачају!,’ и у хадису Муавије: ‘Нека му се стомак не засити’, и слично томе. То нису биле стварне молитве против некога, већ изрази без зле намере.
6. Зато се Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, уплашио да се нешто од тога не поклопи са услишењем од Аллаха, па је молио свога Господара, и обраћао Му се да то учини милошћу, искупљењем, приближавањем Аллаху, прочишћењем и наградом. А то се од њега дешавало само ретко, јер Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, није био ни вулгаран ни простак, нити је проклињао, нити се светио за себе.