حديث: да би Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када би обавио сабах намаз (јутарњу молитву), остајао седећи на свом месту за молитву све док Сунце не изађе добро (тј. док се не уздигне)

عَنْ جَابِرِ بْنِ سَمُرَةَ رَضيَ اللهُ عَنْهُ:
أَنَّ النَّبِيَّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ كَانَ إِذَا صَلَّى الفَجْرَ جَلَسَ فِي مُصَلَّاهُ حَتَّى تَطْلُعَ الشَّمْسُ حَسَنًا، وَقَالَ: كَانَ لَا يَقُومُ مِنْ مُصَلَّاهُ الَّذِي يُصَلِّي فِيهِ الصُّبْحَ أَوِ الغَدَاةَ، حَتَّى تَطْلُعَ الشَّمْسُ، فَإِذَا طَلَعَتِ الشَّمْسُ قَامَ، وَكَانُوا يَتَحَدَّثُونَ فَيَأْخُذُونَ فِي أَمْرِ الجَاهِلِيَّةِ، فَيَضْحَكُونَ وَيَتَبَسَّمُ.
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 670]

Џабир бин Семуре, нека је Аллах задовољан њиме, преноси
да би Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када би обавио сабах намаз (јутарњу молитву), остајао седећи на свом месту за молитву све док Сунце не изађе добро (тј. док се не уздигне). Рекао је и: „Никада не би устао са места где обавља јутарњу молитву све док Сунце не изађе.“ Када би Сунце изашло, устајао је, а присутни би разговарали међу собом о догађајима из доба незнабожаца, смејали се, а он би им се придруживао у осмеху.
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 670]

الشرح

Од суннета Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, произилази да када би обављао јутарњу молитву остајао је седећи на свом месту за молитву све док Сунце не изађе високо. Никада не би устајао са места где обавља јутарњу молитву све док Сунце не изађе. Па када би Сунце изашло, устајао је, а они би причали, па би се дотакли спомињања неких својих ствари, присећајући се догађаја из времена пре ислама, док би он ћутао. Смејали би се, а понекад би им се и он осмехнуо.

من فوائد الحديث

1. Пожељно је величати Узвишеног Аллаха након јутарње молитве све док Сунце не изађе, те остајање на истом месту у џамији уколико нема оправданог разлога.
2. Објашњење карактера Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, његове племенитости и благе нарави. Он је седео са својим асхабима, слушао њихове разговоре и приче, и осмехивао се поводом тога.
3. Дозвољеност разговора и спомињања догађаја из времена незнабоштва у џамији.
4. Дозвољеност смеха и осмехивања, јер је забрањено често и претерано смејање.