حديث: „Пустите то, јер је то труло.“

عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُمَا قَالَ:
كُنَّا فِي غَزَاةٍ فَكَسَعَ رَجُلٌ مِنَ المُهَاجِرِينَ رَجُلًا مِنَ الأَنْصَارِ، فَقَالَ الأَنْصَارِيُّ: يَا لَلْأَنْصَارِ، وَقَالَ المُهَاجِرِيُّ: يَا لَلْمُهَاجِرِينَ، فَسَمَّعَهَا اللَّهُ رَسُولَهُ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ: «مَا هَذَا؟» فَقَالُوا: كَسَعَ رَجُلٌ مِنَ المُهَاجِرِينَ رَجُلًا مِنَ الأَنْصَارِ، فَقَالَ الأَنْصَارِيُّ: يَا لَلْأَنْصَارِ، وَقَالَ المُهَاجِرِيُّ: يَا لَلْمُهَاجِرِينَ، فَقَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «دَعُوهَا فَإِنَّهَا مُنْتِنَةٌ» قَالَ جَابِرٌ: وَكَانَتِ الأَنْصَارُ حِينَ قَدِمَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَكْثَرَ، ثُمَّ كَثُرَ المُهَاجِرُونَ بَعْدُ، فَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَيٍّ: أَوَقَدْ فَعَلُوا، وَاللَّهِ لَئِنْ رَجَعْنَا إِلَى المَدِينَةِ لَيُخْرِجَنَّ الأَعَزُّ مِنْهَا الأَذَلَّ، فَقَالَ عُمَرُ بْنُ الخَطَّابِ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ: دَعْنِي يَا رَسُولَ اللَّهِ أَضْرِبُ عُنُقَ هَذَا المُنَافِقِ، قَالَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «دَعْهُ، لاَ يَتَحَدَّثُ النَّاسُ أَنَّ مُحَمَّدًا يَقْتُلُ أَصْحَابَهُ».
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري: 4907]

Од Џабира бин Абдуллаха, нека је Аллах задовољан њима, преноси се да је рекао:
Били смо на једном походу, па је један човек из реда мухаџира ударио једног од енсарија. Енсарија је узвикнуо: „О, енсарије!“, а мухаџир је узвикнуо: „О, мухаџири!“ Аллах је учинио да дође вест до Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, он је упитао: „Шта је ово?“ Они су одговорили: „Један од мухаџира је ударио једног енсарију, па енсарија рече: ‘О, енсарије!’, а мухаџир: ‘О, мухаджири!’“ Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао је: „Пустите то, јер је то труло.“ Џабир је додао да су енсарије били бројнији када је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, дошао у Медину, а затим су мухаџири касније постали бројнији. Тада је Абдуллах бин Убејј рекао: „Да ли су већ тако поступили? Тако ми Аллаха, ако се вратимо у Медину, заиста ће јачи истерати слабијег.“ Омер бин Ел-Хаттаб, нека је Аллах задовољан њиме, рече: „Пусти ме, о Аллахов Посланиче, да посечем врат овом лицемеру.“ Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, одговори: „Остави га, да људи не би говорили да Мухаммед убија своје асхабе (другове).“
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري - 4907]

الشرح

Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, био је на путу, у једној бици, заједно са својим асхабима из редова мухаџира и енсарија. Том приликом, један човек из реда мухаџира ударио је својом руком по задњем делу тела човека из реда енсарија. Tада је енсарија узвикнуо: ‘Помозите ми, о енсарије!’, а мухаџир је рекао: ‘Помозите ми, о мухаџири!’ Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, чуо је то и упитао: ‘Шта је ово?’ Па су рекли: Један човек из реда мухаџира ударио је по задњем делу тела човека из реда енсарија својом руком, па је енсарија рекао: ‘Помозите ми, о енсарије!’, а мухаџир је рекао: ‘Помозите ми, о мухаџири!’ Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао је: „Оставите ову праксу из доба незнања (паганства), јер је она ружна, одвратна и штетна! То је да човек, када га савлада његов противник, позива свој народ да му притекну у помоћ, из незнања и племенске пристрасности, било да је у праву или није.“ Џабир је рекао:„Енсарија је било више када је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, дошао у Медину као мухаџир, а затим се број мухаџира повећао.“ Тада је вођа лицемерства, Абдуллах бин Убејј бин Селул, рекао: „Зар је дотле дошло?! Тако ми Аллаха, ако се вратимо у Медину, јачи ће из ње истерати слабијег.“ Под јачим је мислио на себе и оне који су били с њим, а под слабијим на Посланика, нека су на њега Аллахов благослов и мир, и оне који су били с њим. Тада је Омер бин Ел-Хаттаб, нека је Аллах задовољан њиме, рекао: „Дозволи ми, о Аллахов Посланиче, да одсечем главу овог лицемера.“ Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рече: „Остави га, да људи не би причали да Мухаммед убија своје следбенике.“

من فوائد الحديث

1. Забрана ружних обичаја и традиција из доба незнања (паганства), било да су у питању речи или дела, јер је ислам дошао да удаљи људе од тога и да их упути на оно што је за њих исправно и праведно.
2. Упозорење на ништавно страначење (партијашење) и опрез од њега, слично опрезу од нечега што је смрдљиво и ружно.
3. Забрана свега што изазива непријатељство и мржњу.
4. Ен-Невеви је рекао: „Посланиково, нека је Аллахов благослов и мир на њега, називање тога ‘позивом џахилијета’(позивање у помоћ племена) јесте израз његове нелагоде према томе, јер је било од обичаја из доба незнања међусобно помагање по племенима у стварима овога света и њеним интересима.
5. У доба незнања своја права су се узимала преко родбинских и племенских веза, а ислам је дошао да то укине и да спорове решава по шеријатским прописима. Па ако неко учини неправду другом, судија пресуђује међу њима и обавезује га последицама његове неправде, као што је утврђено правилима ислама.
6. Ес-Синди је рекао: „Појаснио је да је подржавање некога само зато што је из његовог племена, као што су чинили људи у добу незнања, неважеће и неосновано, те да нема смисла да свако позива своје племе у помоћ. Што се тиче пружања подршке истини, то је обавеза сваком вернику, без обзира на то да ли је та особа из његовог племена или не.
7. Простаклук језика и дрскост према Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, и његовим асхабима, нека је Аллах задовољан њима, то је било својствено лицемерима.
8. Оно што је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, поседовао од изузетне благости и стрпљења на оно што га је сналазило од увреда лицемера.
9. Упозорење на свако дело које би могло одвратити људе од прихватања ислама. Због тога се Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, уздржао од убијања лицемера, да људи не би рекли: ‘Мухамед убија своје следбенике’.