Хадис: „Господару, заштити ме од немоћи и лењости, шкртoсти, дубоке старости и казне у кабуру. Господару, души мојој удахни богобојазност и од греха је очисти, јер само је Ти можеш очистити; Ти си њен заштитник и њено уточиште! Господару, Теби се склањам од бескорисног знања, од срца без страха, од душе која је незајажљива и од дове коју Ти не примаш.“

عَنْ زَيْدِ بْنِ أَرْقَمَ رَضيَ اللهُ عنه قَالَ: لَا أَقُولُ لَكُمْ إِلَّا كَمَا كَانَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَقُولُ: كَانَ يَقُولُ:
«اللهُمَّ إِنِّي أَعُوذُ بِكَ مِنَ الْعَجْزِ وَالْكَسَلِ وَالْجُبْنِ وَالْبُخْلِ وَالْهَرَمِ وَعَذَابِ الْقَبْرِ، اللهُمَّ آتِ نَفْسِي تَقْوَاهَا، وَزَكِّهَا أَنْتَ خَيْرُ مَنْ زَكَّاهَا، أَنْتَ وَلِيُّهَا وَمَوْلَاهَا، اللهُمَّ إِنِّي أَعُوذُ بِكَ مِنْ عِلْمٍ لَا يَنْفَعُ، وَمِنْ قَلْبٍ لَا يَخْشَعُ، وَمِنْ نَفْسٍ لَا تَشْبَعُ، وَمِنْ دَعْوَةٍ لَا يُسْتَجَابُ لَهَا».
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 2722]

Од Зејда ибн Аркама, радијаллаху анху, преноси се да је рекао: „Нећу вам рећи ништа осим онога што је и Аллахов Посланик, алејхисселам, говорио. Он је учио:
„Господару, заштити ме од немоћи и лењости, шкртoсти, дубоке старости и казне у кабуру. Господару, души мојој удахни богобојазност и од греха је очисти, јер само је Ти можеш очистити; Ти си њен заштитник и њено уточиште! Господару, Теби се склањам од бескорисног знања, од срца без страха, од душе која је незајажљива и од дове коју Ти не примаш.“
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 2722]

Коментар

Једна од дова Посланика, мир и благослов Аллахов нека су над њим, била је: „Господару, заштити ме“ – тј. молим Те за заштиту и уточиште – „од немоћи“ – то јест, од немоћи да се предузме нешто корисно, „и од лењости“ – од одсуства воље и покретања ка добру; јер неспособан не може да делује, а лењ човек не жели да делује. „И од кукавичлука“ – од страха који човека спречава да предузме оно што је исправно и нужно, „и од шкртoсти“ – од ускраћивања онога што је обавеза да се да, „и од дубоке старости (харам)“ – која доводи до слабљења тела и ума, „и од казне у гробу“ – и од свега што може довести до ње. „Господару, души мојој удахни богобојазност“ – дај јој и упути је на „њену богобојазност“ – тј. на покорност Теби кроз чињење доброг и остављање греха. „И од греха је очисти“ – од порока и ниских особина, „ јер само је Ти можеш очистити“ – и нико осим Тебе то не може. „Ти си њен заштитник“ – Онај који је подржава и чува, „и њено уточиште“ – Онај који располаже њеним стварима, њен Створитељ, Господар и Дародавац свега. „Господару, Теби се утичем од бескорисног знања“ – као што су гатање и магија, или било које знање које не доноси корист на ахирету, или знање по којем се не поступа. „од срца без страха,“ – које Теби није покорно, не смирује се и не налази спокој у Твом зикру. „од душе која је незајажљива“ – која није задовољна оним што јој је Аллах дао од чисте и дозвољене опскрбе. „И од дове коју Ти не примаш“ – која је одбијена – „која се не услишава.“

Користи хадиса

1. Препоручено је тражити заштиту од ствари споменутих у хадису.
2. Подстицај на богобојазност, преношење корисног знања и поступање по њему.
3. Корисно знање је оно које прочишћава душу и рађа страхопоштовање према Господару, Узвишеном, а одатле се преноси на све остале делове човекових удова.
4. Скрушено срце је оно које осећа страх и узнемиреност при спомињању Аллаха, а затим омекша и смири се.
5. Осуђује се похлепа за овим светом и незаситост у његовим уживањима и страстима. Зато је душа обузета пожудом и везаношћу за дуњалук најопаснији човеков непријатељ, па је због тога и сам Посланик, мир и благослов Аллахов нека су над њим, тражио заштиту од такве душе.
6. Роб треба да се клони свега што доводи да дова буде одбијена и све што спречава њено примање.
7. Имам ен-Невеви је рекао: „Овај хадис и други слични, у којима се налазе сложене и римоване дове, доказ су мишљења учењака да је покуђено римовање у довама само онда када је вештачко и претерано, јер такво слагање речи уклања скрушеност, понизност и искреност, и одвлачи срце од истинске потребе, преданости и смирености у дови. Што се тиче римовања које није намерно ни претерано, него долази природно као израз елоквенције, или ако је то дова која се преноси и памти, онда у томе нема сметње – напротив, то је лепо и пожељно.