Хадис: ‘О Хакиме, заиста је овај иметак зелен и сладак

عَنْ حَكِيمِ بْنِ حِزَامٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ:
سَأَلْتُ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَأَعْطَانِي، ثُمَّ سَأَلْتُهُ فَأَعْطَانِي، ثُمَّ قَالَ لِي: «يَا حَكِيمُ، إِنَّ هَذَا المَالَ خَضِرٌ حُلْوٌ، فَمَنْ أَخَذَهُ بِسَخَاوَةِ نَفْسٍ، بُورِكَ لَهُ فِيهِ، وَمَنْ أَخَذَهُ بِإِشْرَافِ نَفْسٍ لَمْ يُبَارَكْ لَهُ فِيهِ، وَكَانَ كَالَّذِي يَأْكُلُ وَلاَ يَشْبَعُ، وَاليَدُ العُلْيَا خَيْرٌ مِنَ اليَدِ السُّفْلَى»، قَالَ حَكِيمٌ: فَقُلْتُ: يَا رَسُولَ اللَّهِ، وَالَّذِي بَعَثَكَ بِالحَقِّ لاَ أَرْزَأُ أَحَدًا بَعْدَكَ شَيْئًا حَتَّى أُفَارِقَ الدُّنْيَا، فَكَانَ أَبُو بَكْرٍ يَدْعُو حَكِيمًا لِيُعْطِيَهُ العَطَاءَ، فَيَأْبَى أَنْ يَقْبَلَ مِنْهُ شَيْئًا، ثُمَّ إِنَّ عُمَرَ دَعَاهُ لِيُعْطِيَهُ، فَيَأْبَى أَنْ يَقْبَلَهُ، فَقَالَ: يَا مَعْشَرَ المُسْلِمِينَ، إِنِّي أَعْرِضُ عَلَيْهِ حَقَّهُ الَّذِي قَسَمَ اللَّهُ لَهُ مِنْ هَذَا الفَيْءِ، فَيَأْبَى أَنْ يَأْخُذَهُ. فَلَمْ يَرْزَأْ حَكِيمٌ أَحَدًا مِنَ النَّاسِ بَعْدَ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَتَّى تُوُفِّيَ رَحِمَهُ اللَّهُ.
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري: 2750]

Хаким ибн Хизам, нека је Аллах задовољан њиме, рекао је:
„Тражио сам нешто од Божијег Посланика, нека је мир на њега, па ми је дао. Потом сам га поново замолио, па ми је опет дао. Затим ми је рекао: ‘О Хакиме, заиста је овај иметак зелен и сладак. Ко га узме великодушно и без грамзивости, биће му благословљен. А ко га узме похлепно и са жељом, неће му бити благословљен, и биће као онај који једе, а никад да се насити. Рука која даје боља је од руке која узима.'“ Хаким је рекао: „Рекао сам: О Божији Посланиче, тако ми Онога који те је с истином послао, нећу узети ништа од било кога након тебе све док не напустим овај свет.“ После тога, Ебу Бекр га је позивао да му да његов удео, али Хаким је одбијао да прими било шта. Потом га је позвао и Омер да му да његов део, али је и тада одбио. Омер је тада рекао: „О скупино муслимана, ја му нудим његово право које му је Аллах одредио из овог ратног плена, а он одбија да га прими!“ Тако Хаким више никада није примио ништа од било кога након Посланика, мир над њим, све до своје смрти, нека му се Аллах смилује.
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري - 2750]

Коментар

Хаким ибн Хизам, нека је Аллах задовољан њиме, затражио је нешто од иметка овог света од Посланика, нека је мир над њим, па му је он дао. Потом га је поново замолио, па му је и други пут дао. Тада му је Посланик, мир над њим, рекао: „О Хакиме, овај иметак је пожељан и примамљив. Ко му дође без тражења и узме га без похлепе и грамзивости, биће му благословен. Са друге стране, ко га узме с пожудом и похлепом, неће му бити у њему благослова, биће као онај који једе а никада не може да се засити. Горња рука која даје боља је код Аллаха од доње која моли.“ Хаким је рекао: Рекох: „О Аллахов Посланичe, тако ми Онога који те с истином послао, нећу више тражити ништа од ичијег иметка након тебе, све док не напустим овај свет.“ Халифа, Аллаховог Посланика, Ебу Бекр, позивао је Хакима да му да део иметка који му припада, али је он одбијао да прими било шта. Потом га је и вођа правоверних, Омер, позвао да му да (његов део), али је и њега одбио. Тада је Омер рекао: „О муслимани, ја му нудим његово право које му је Аллах одредио од иметка (ратног плена) који је припao муслиманима од неверника без борбе и рата, али он одбија да га узме.“ Тако Хаким није тражио ништа од иметка било ког човека после Аллаховог Посланика, мир над њим, све док није умро, нека је Аллах задовољан њим.

Користи хадиса

1. Узимање и прикупљање иметка на дозвољен (шеријатски исправан) начин није у супротности са зухдом – одрицањем од овог света. Зухд је, у ствари, великодушност душе и да срце не буде везано за богатство.
2. Ово указује на велику великодушност и племенитост Посланика, мир му и благослов, јер је давао као онај који се никада не боји сиромаштва.
3. Пружање савета и настојање да се помогне браћи у вери треба да прати свако указивање помоћи, јер је човекова душа тада најспремнија да прихвати лепу реч и користан савет.
4. Уздржаност од тражења од људи и одвраћање од тога, посебно када за тим нема стварне потребе.
5. У овоме се осуђује претерана похлепа за иметком и често просјачење.
6. Ако неко упорно тражи, није погрешно одбити га, саветовати га, и подстаћи на уздржаност и остављање похлепе за туђим.
7. Нико нема право да узме било шта из државне благајне (бејтул-мал) осим ако му то не додели имам (владар). А пре него што се плен подели, то још увек није ничије право.
8. Такође, дозвољено је тражити (материјалну помоћ) у случају потребе.
9. Рекао је Ибн Хаџер: „Имам не треба да указује ономе који тражи на штету његове молбе пре него што му испуни потребу, како се не би учинило да га саветује само зато да га спречи у ономе што тражи.“
10. Врлина Хакима, огледа се у његовој постојаности и испуњавању обећања које је дао Аллаху и Божијем Посланику, мир му и благослов.
11. Рекао је Исхак ибн Рахавејх: „Умро је Хаким, онако како је и живео, достојанствено. А у тренутку смрти био је један од најбогатијих људи из племена Курејш.“