Hadis: 'Zaista sam ja najbogobojazniji i najznaniji od vas o Allahu.'

عَنْ عَائِشَةَ أُمِّ المُؤْمِنينَ رَضِيَ اللهُ عَنْها قَالَتْ:
كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ إِذَا أَمَرَهُمْ أَمَرَهُمْ مِنَ الأَعْمَالِ بِمَا يُطِيقُونَ، قَالُوا: إِنَّا لَسْنَا كَهَيْئَتِكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ، إِنَّ اللَّهَ قَدْ غَفَرَ لَكَ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِكَ وَمَا تَأَخَّرَ، فَيَغْضَبُ حَتَّى يُعْرَفَ الغَضَبُ فِي وَجْهِهِ، ثُمَّ يَقُولُ: «إِنَّ أَتْقَاكُمْ وَأَعْلَمَكُمْ بِاللَّهِ أَنَا».
[صحيح] - [رواه البخاري] - [صحيح البخاري: 20]

Od Aiše, majka pravovjernih, radijallahu anha, prenosi se da je rekla:
"Kada bi ashabima Allahov poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nešto naređivao, naređivao bi im djela koja mogu podnijeti. Oni bi govorili: 'Mi nismo kao ti, Allahov Poslaniče; Allah je tebi već oprostio ono što je bilo od grijeha i ono što će biti.' Pa bi se naljutio, tako da bi se ljutnja vidjela na njegovom licu, a zatim bi rekao: 'Zaista sam ja najbogobojazniji i najznaniji od vas o Allahu.'"
[صحيح] - [رواه البخاري] - [صحيح البخاري - 20]

Objašnjenje

Aiša bint Ebi Bekr, radijallahu anha, nas obavještava da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kada bi ljudima naređivao neka djela, naređivao bi im ono što im je lahko i podnošljivo, a ne ono što im je teško, bojeći se da ne mognu ustrajati u tome. I sam Allahov Poslanik je postupao u skladu s onim što im je naređivao. Međutim, oni su od njega tražili da im propiše teže obaveze, smatrajući da im je potreban pojačan ibadet kako bi dostigli više stepene. Oni bi govorili: "Naše stanje nije kao tvoje, Allahov Poslaniče; Allah ti je već oprostio ono što je bilo od grijeha i ono što će biti." Pa bi se Poslanik naljutio tako da bi se ljutnja primijetila na njegovom licu, a zatim bi rekao: "Zaista sam ja najbogobojazniji od vas i najučeniji o Allahu, stoga radite ono što vam naređujem."

Koristi hadisa

1. Ibn Hadžer je rekao: "Naredio im je ono što im je lahko kako bi u tome ustrajali, kao što je došlo u drugom hadisu: 'Najdraže djelo Allahu je ono na kojem se ustrajava, makar bilo i malo.'"
2. Dobar čovjek treba da se trudi u ibadetu, a ne da se samo oslanja na svoju ispravnost i pobožnost.
3. Dozvoljeno je da čovjek govori o svojim blagodatima i dobru koje ima, kada za tim postoji potreba i uz sigurnost da neće upasti u hvalisanje i samodopadanje.
4. U ibadetu je najvažnija umjerenost i ustrajnost, a ne pretjerivanje koje može dovesti do ostavljanja djela.
5. Ibn Hadžer je rekao: "Kada rob dostigne krajnji stepen u ibadetu i njegovim plodovima, to ga još više podstiče da ustrajava u njemu, čuvajući tako blagodat i povećavajući je zahvalnošću."
6. Propisano je ispoljiti srdžbu kada se prekrši šerijatska naredba, te ukazati i zanegirati onome ko je sposoban da razumije grešku, s ciljem da se podstakne da obraća malo više pažnje na to.
7. Blagost Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, prema svome ummetu. Ova vjera je lahka i jednostavna za primjenu, a njen šerijat odgovara ljudskoj prirodi.
8. Snažna želja ashaba za ibadetom i njihova težnja da stalno rade dobra djela.
9. Pridržavanje granica koje je Zakonodavac postavio, kako u regularnim propisima (azime), tako i u olakšicama (rukhsama), te uvjerenje da je prihvatanje onoga što je lakše i u skladu sa šerijatom preče od onoga što je teže, a suprotno njemu.