حديث: ‘Заиста, ова стока има дивљу природу попут дивљих животиња. Шта год не можете ухватити, поступите с њом овако.’

عَنْ رَافِعِ بْنِ خَدِيجٍ رَضيَ اللهُ عنهُ قَالَ:
كُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِذِي الحُلَيْفَةِ، فَأَصَابَ النَّاسَ جُوعٌ، فَأَصَابُوا إِبِلًا وَغَنَمًا، قَالَ: وَكَانَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فِي أُخْرَيَاتِ القَوْمِ، فَعَجِلُوا، وَذَبَحُوا، وَنَصَبُوا القُدُورَ، فَأَمَرَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِالقُدُورِ، فَأُكْفِئَتْ، ثُمَّ قَسَمَ، فَعَدَلَ عَشَرَةً مِنَ الغَنَمِ بِبَعِيرٍ فَنَدَّ مِنْهَا بَعِيرٌ، فَطَلَبُوهُ، فَأَعْيَاهُمْ وَكَانَ فِي القَوْمِ خَيْلٌ يَسِيرَةٌ، فَأَهْوَى رَجُلٌ مِنْهُمْ بِسَهْمٍ، فَحَبَسَهُ اللَّهُ، ثُمَّ قَالَ: «إِنَّ لِهَذِهِ البَهَائِمِ أَوَابِدَ كَأَوَابِدِ الوَحْشِ، فَمَا غَلَبَكُمْ مِنْهَا فَاصْنَعُوا بِهِ هَكَذَا»، فَقَالَ أي رافع: إِنَّا نَرْجُو -أَوْ نَخَافُ- العَدُوَّ غَدًا، وَلَيْسَتْ مَعَنَا مُدًى، أَفَنَذْبَحُ بِالقَصَبِ؟ قَالَ: «مَا أَنْهَرَ الدَّمَ، وَذُكِرَ اسْمُ اللَّهِ عَلَيْهِ فَكُلُوهُ، لَيْسَ السِّنَّ وَالظُّفُرَ، وَسَأُحَدِّثُكُمْ عَنْ ذَلِكَ: أَمَّا السِّنُّ فَعَظْمٌ، وَأَمَّا الظُّفُرُ فَمُدَى الحَبَشَةِ».
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري: 2488]

Од Рафи'а ибн Хадиџа, нека је Бог задовољан њиме, преноси се да је рекао:
„Били смо са Послаником, мир и благослов Божији нека су на њега, у месту Зул-Хулајфа, када су људи осетили глад. Пронашли су камиле и овце, па су их пожурили заклати, скували и ставили у котлове. Посланик, мир и благослов Божији нека су на њега, био је у зачељу групе. Када је стигао, наредио је да се котлови преврну. Затим је поделио плен, па је за десет оваца одредио вредност једне камиле. Једна камила је побегла, па су је људи покушали ухватити, али безуспешно. У групи је било мало коња. Један човек је уперио стрелу у камилу и Бог ју је зауставио. Посланик је рекао: ‘Заиста, ова стока има дивљу природу попут дивљих животиња. Шта год не можете ухватити, поступите с њом овако.’ Рафи' је питао: ‘Очекујемо сутра непријатеља, а немамо ножева. Да ли можемо клање вршити трском?’ Посланик је рекао: ‘Шта год пролива крв и спомене се Божије име над тим, једите, осим зуба и ноктију. Испричаћу вам о томе: зуб је кост, а нокат је служио као нож Абесинаца.’“
[صحيح] - [متفق عليه] - [صحيح البخاري - 2488]

الشرح

Рафи' ибн Хадиџ, нека је Бог задовољан њиме, испричао је да су били са Послаником, мир и благослов Божији нека су на њега, у месту Зул-Хулајфа. Људе је задесила глад, па су запленили камиле и овце од мушрика. Пожурили су да закољу и припреме плен пре него што га Посланик подели. Заклали су стоку и ставили месо у котлове, а да претходно нису затражили дозволу од Посланика, мир и благослов Божији нека су на њега, који је био у зачељу групе. Када је сазнао за то, наредио је да се котлови преврну, те је све из њих било просуто. Потом је расподелио плен међу њима, одредивши да десет оваца вреди колико једна камила.
Једна камила је побегла, а људи нису могли да је ухвате. Било је мало коња међу њима, па је један човек устрелио камилу стрелом, и Бог је задржао животињу за њих. Посланик, мир и благослов Божији нека су на њега, рекао је: „Заиста, ова стока има дивљу природу попут дивљих животиња. Шта год не можете ухватити, поступите с њом овако.“ Рекао је Рафи: „Надамо се да ћемо сутра изаћи пред непријатеља, а плашимо се да би клање могло наштетити оштрини нашег оружја, а потреба за клањем је хитна, а немамо нож код себе. Да ли можемо да закољемо шупљим трсним штаповима?“ Рекао је Посланик, нека су на њега благослов и мир: „Шта год пролива крв обилно и натапа је, и при томе се спомене име Бога, једите то, осим зуба и нокта. Објаснићу вам зашто: зуб је кост, а нокат користе неверници из Хабеша, Абесиније.“

من فوائد الحديث

1. Показивање Посланикове, нека су на њега благослов и мир, скромности у томе што је ишао иза војске, бринуо се о својим друговима, проверавао њихово стање и прихватао њихове савете, нека је Бог задовољан њима.
2. Поучавање имама своје заједнице и војске: Посланик, нека су на њега благослов и мир, поучио их је дисциплини због њихове исхитрености и поступања без његове дозволе. Њихова казна била је ускраћивање онога што су желели.
3. Брза послушност другова Посланика, нека је Бог задовољан њима, и одазивање наредбама Посланика, нека су на њега благослов и мир.
4. Забрана узимања плена пре него што се он подели.
5. Правичност, посебно у контексту борбе против непријатеља и неверника, јер је то један од разлога за победу над њима.
6. Рекао је Имам Невеви: „Ако припитомљена животиња постане дивља, попут камиле, краве, коња или ако побегне овца или друга животиња, она се сматра ловином и дозвољено је убити је стрелом.“
7. Неопходно је обавити клање животиње како би њено месо било дозвољено за јело, а за животињу се постављају следећи услови: 1. Да је дозвољено јести њено месо. 2. Да је могуће ухватити је; ако није могуће ухватити је, за њу важи исти пропис као за ловину. 3. Да је копнена животиња; за морске животиње није неопходно клање.
8. Услови исправности клања: 1. Способност клања: Да касап буде разумна и свесна особа, муслиман или припадник Књиге (хришћанин или Јеврејин). 2. Спомињање Божијег имена: Да се на почетку клања изговори име Бога. 3. Погодност алата за клање: Алат који се користи за клање мора бити оштар, без обзира на материјал, осим зуба и нокта. 4. Место клања: Клање мора бити обављено на исправном месту, што подразумева пресецање једњака, душника и две главне вене (југуларне вене).