حديث: ‘Иди са ове две моје папуче и кога год сретнеш иза ове баште, а да сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем, обрадуј га Рајом (Џеннетом).’

عَن أبِي هُرَيْرَةَ رضي الله عنه قَالَ:
كُنَّا قُعُودًا حَوْلَ رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، مَعَنَا أَبُو بَكْرٍ، وَعُمَرُ فِي نَفَرٍ، فَقَامَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ مِنْ بَيْنِ أَظْهُرِنَا، فَأَبْطَأَ عَلَيْنَا، وَخَشِينَا أَنْ يُقْتَطَعَ دُونَنَا، وَفَزِعْنَا، فَقُمْنَا، فَكُنْتُ أَوَّلَ مَنْ فَزِعَ، فَخَرَجْتُ أَبْتَغِي رَسُولَ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَتَّى أَتَيْتُ حَائِطًا لِلْأَنْصَارِ لِبَنِي النَّجَّارِ، فَدُرْتُ بِهِ هَلْ أَجِدُ لَهُ بَابًا؟ فَلَمْ أَجِدْ، فَإِذَا رَبِيعٌ يَدْخُلُ فِي جَوْفِ حَائِطٍ مِنْ بِئْرٍ خَارِجَةٍ - وَالرَّبِيعُ الْجَدْوَلُ - فَاحْتَفَزْتُ، فَدَخَلْتُ عَلَى رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، فَقَالَ: «أَبُو هُرَيْرَةَ» فَقُلْتُ: نَعَمْ يَا رَسُولَ اللهِ، قَالَ: «مَا شَأْنُكَ؟» قُلْتُ: كُنْتَ بَيْنَ أَظْهُرِنَا، فَقُمْتَ فَأَبْطَأْتَ عَلَيْنَا، فَخَشِينَا أَنْ تُقْتَطَعَ دُونَنَا، فَفَزِعْنَا، فَكُنْتُ أَوَّلَ مَنْ فَزِعَ، فَأَتَيْتُ هَذَا الْحَائِطَ، فَاحْتَفَزْتُ كَمَا يَحْتَفِزُ الثَّعْلَبُ، وَهَؤُلَاءِ النَّاسُ وَرَائِي، فَقَالَ: «يَا أَبَا هُرَيْرَةَ» وَأَعْطَانِي نَعْلَيْهِ، قَالَ: «اذْهَبْ بِنَعْلَيَّ هَاتَيْنِ، فَمَنْ لَقِيتَ مِنْ وَرَاءِ هَذَا الْحَائِطَ يَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللهُ مُسْتَيْقِنًا بِهَا قَلْبُهُ، فَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ»، فَكَانَ أَوَّلَ مَنْ لَقِيتُ عُمَرُ، فَقَالَ: مَا هَاتَانِ النَّعْلَانِ يَا أَبَا هُرَيْرَةَ؟ فَقُلْتُ: هَاتَانِ نَعْلَا رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، بَعَثَنِي بِهِمَا مَنْ لَقِيتُ يَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللهُ مُسْتَيْقِنًا بِهَا قَلْبُهُ، بَشَّرْتُهُ بِالْجَنَّةِ، فَضَرَبَ عُمَرُ بِيَدِهِ بَيْنَ ثَدْيَيَّ فَخَرَرْتُ لِاسْتِي، فَقَالَ: ارْجِعْ يَا أَبَا هُرَيْرَةَ، فَرَجَعْتُ إِلَى رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، فَأَجْهَشْتُ بُكَاءً، وَرَكِبَنِي عُمَرُ، فَإِذَا هُوَ عَلَى أَثَرِي، فَقَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «مَا لَكَ يَا أَبَا هُرَيْرَةَ؟» قُلْتُ: لَقِيتُ عُمَرَ، فَأَخْبَرْتُهُ بِالَّذِي بَعَثْتَنِي بِهِ، فَضَرَبَ بَيْنَ ثَدْيَيَّ ضَرْبَةً خَرَرْتُ لِاسْتِي، قَالَ: ارْجِعْ، فَقَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «يَا عُمَرُ، مَا حَمَلَكَ عَلَى مَا فَعَلْتَ؟» قَالَ: يَا رَسُولَ اللهِ، بِأَبِي أَنْتَ، وَأُمِّي، أَبَعَثْتَ أَبَا هُرَيْرَةَ بِنَعْلَيْكَ، مَنْ لَقِيَ يَشْهَدُ أَنْ لَا إِلَهَ إِلَّا اللهُ مُسْتَيْقِنًا بِهَا قَلْبُهُ بَشَّرَهُ بِالْجَنَّةِ؟ قَالَ: «نَعَمْ»، قَالَ: فَلَا تَفْعَلْ، فَإِنِّي أَخْشَى أَنْ يَتَّكِلَ النَّاسُ عَلَيْهَا، فَخَلِّهِمْ يَعْمَلُونَ، قَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «فَخَلِّهِمْ».
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 31]

Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је рекао:
„Седели смо код Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, а са нама су били Ебу Бекр и Омер, радијаллаху анхума. Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, устао је од нас и није се враћао дуже време. Побојали смо се да му се нешто не догоди док ми нисмо са њим. Кренули смо да га тражимо, а ја сам први устао да га тражим. Изађем, тражећи Посланика, саллаллаху алејхи ве селлем, док нисам стигао до једне енсарске баште која је припадала племену Бену Неџџар. Обилазио сам около тражећи врата, али их нисам нашао. Одједном сам видео мали (пролаз) поток који води унутар баште. Скупио сам се да бих могао ући. Када сам ушао, Посланик, саллаллаху алејхи ве селлем, рекао је: ‘Је ли то Ебу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Да, Аллахов Посланиче.’ Упитао ме је о чему се ради, па сам му рекао: ‘Побојали смо се да ти се нешто не догоди, па смо кренули да те тражимо, а ја сам први устао да те тражим. Дошао сам до те баште, па сам се увукао као што се увлачи лисица, а људи су били иза мене.‘ Рекао је: ‘О, Ебу Хурејре!’ и дао ми своје папуче, па рекао: ‘Иди са ове две моје папуче и кога год сретнеш иза ове баште, а да сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем, обрадуј га Рајом (Џеннетом).’ Први кога сам срео био је Омер. Рекао је: ‘Шта су ти ове папуче, Eбу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Ово су папуче Божијег Посланика, нека су мир и благослов на њега. Послао ме је са њима да обрадујем Рајом свакога кога сретнем, а ко сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем.’ Омер ме је ударио својом руком између груди, па сам пао на леђа. Рекао је: ‘Врати се, Ебу Хурејре!’ Вратио сам се Божијем Посланику, нека су мир и благослов на њега, у сузама, док је Омер ишао за мном. Када је стигао, Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, упитао је: ‘Шта је било, Ебу Хурејре?’ Рекао сам: ‘Срео сам Омера, па сам му рекао шта си ме послао, а он ме је ударио између груди, због чега сам пао на леђа, и рекао ми је да се вратим.’ Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, упитао је Омера: ‘Зашто си то учинио, Омере?’ Омер је рекао: ‘О, Божији Посланиче, дао бих оца и мајку за тебе! Јеси ли послао Ебу Хурејру са својим папучама да свакога кога сретне, а ко сведочи да нема другог бога осим Аллаха, уверено у то својим срцем, обрадује Рајом?’ Посланик је рекао: ‘Да.’ Омер је рекао: ‘Немој то чинити, јер се бојим да ће се људи ослонити на то и престати да раде добра дела. Пусти их нека раде.’ Тада је Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, рекао: ‘Пусти их нека раде.’“
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 31]

الشرح

Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, седео је у друштву својих другова, међу којима су били Ебу Бекр и Омер. Затим је устао, али се дуже времена није враћао, па су се уплашили да му се није догодило нешто лоше од стране непријатеља – било да је заробљен или нешто друго. Тада су другови Посланика, нека је Аллах задовољан њима, устали узнемирени. Први који је кренуо био је Ебу Хурејре, нека је Аллах задовољан њиме, све док није стигао до врта који је припадао Бени Неџџару. Почео је да обилази око врта не би ли нашао отворена врата, али их није нашао. Међутим, угледао је мали отвор кроз који је улазила вода. Скупио је своје тело и провукао се кроз тај отвор, па је затекао Божијег Посланика, нека су мир и благослов на њега. Посланик га је упитао: „Јеси ли ти Ебу Хурејре?“ Рекао сам: „Да." Упитао ме је о чему се ради? Ебу Хурејре је одговорио: „Био си међу нама, па си устао и дуго се ниси враћао. Уплашили смо се да ће ти се нешто десити, па смо се забринули. Ја сам био први који је кренуо, па сам стигао до ове баште. Увукао сам се као што се увлачи лисица, а ови људи су били иза мене.“ Божији Посланик, нека су мир и благослов на њега, дао му је своје папуче као знак и доказ његове истинитости, па му рекао: „Иди са ове две моје папуче, и кога год сретнеш иза ове баште, а да сведочи да нема другог бога осим Аллаха и да је само Аллах достојан обожавања, уверен у то својим срцем – обавести га да је он од становника Раја.“ Први кога је срео био је Омер. Рекао му је: „Шта су ти те папуче, Ебу Хурејре?“ Одговорио је: „Ово су папуче Божијег Посланика, нека су мир и благослов на њега. Послао ме је са њима да свакога кога сретнем, а који сведочи да нема другог бога осим Аллаха и да је уверен у то својим срцем, обрадујем вешћу о уласку у Рај.“ Омер је ударио Ебу Хурејру својом руком по грудима, па је овај пао на леђа. Омер је рекао: „Врати се, Ебу Хурејре!“ Ебу Хурејре се вратио Божијем Посланику, нека су мир и благослов на њега, уплашен, с променљивим лицем и спреман да заплаче. Омер га је пратио и ишао за њим. Посланик, нека су мир и благослов на њега, упитао је: „Шта ти је, Ебу Хурејре?“ Рекао сам: „Срео сам Омера и обавестио га о томе с чиме си ме послао. Он ме је ударио тако да сам пао на леђа и рекао: ‘Врати се.’“ Посланик, нека су мир и благослов на њега, рекао је: „Омере, шта те је навело да то учиниш?“ Омер је рекао: „О Божији Посланиче, дао бих оца и мајку за тебе! Да ли си послао Ебу Хурејру са својим папучама да свакога кога сретне, а ко сведочи да нема другог бога осим Аллаха и уверен је у то својим срцем, обрадује вешћу о уласку у Рај?“ Посланик је рекао: „Да.“ Омер је одговорио: „Немој то чинити, јер се бојим да ће се људи ослонити само на изговарање те речи, а занемарити дела. Пусти их нека раде." Тада је Посланик, нека су мир и благослов на њега, рекао: „Онда их пусти.“

من فوائد الحديث

1. Снажна љубав Посланикових другова, нека је Аллах задовољан њима, према Божијем Посланику, нека су мир и благослов на њега, и њихова брига за његову безбедност од сваког зла.
2. Дозвољено је људима донети радосне вести.
3. Веровање обухвата речи, дела и уверења.
4. Кади Ијад и други рекли су: „Дело Омера, нека је Аллах задовољан њиме, и његово обраћање Божијем Посланику, нека су мир и благослов на њега, није представљало противљење његовом наређењу нити одбијање. Оно што је Посланик наредио Ебу Хурејри није било ништа друго до утеха верника и доношење радосних вести. Међутим, Омер, нека је Аллах задовољан њиме, сматрао је да је скривање ове вести корисније за њих, како се не би ослонили само на њу, и да ће им то донети више добра од унапред саопштене радосне вести. Када је ово изнео Посланику, нека су мир и благослов на њега, он је потврдио исправност његовог мишљења.“
5. Учењак ен-Невеви је рекао: „У овом хадису налази се поука да, ако владар/вођа нешто одлучи, а неки од његових поданика/следбеника види другачије, треба да изнесе своје мишљење пред владара/вођу како би он размотрио ствар. Ако се испостави да је оно што је рекао следбеник исправно, вођа ће се вратити на његово мишљење. У супротном, вођа треба да појасни следбенику одговор на недоумицу коју је изнео.“
6. Дозвољеност уздржавања од ширења одређеног знања које није неопходно, ради оптшег интереса или из страха од могућих штета.
7. Велика радосна вест за следбенике тевхида: онај ко умре сведочећи искрено из срца да нема другог бога осим Аллаха, ући ће у Рај.
8. Снага, мудрост и ширина исправног разумевања Омера, нека је Аллах задовољан њиме.
9. Учењак ен-Невеви је рекао: „Овај хадис указује на дозвољеност да особа уђе у посед неког другог без његовог изричитог одобрења, ако је познато да је власник тиме задовољан, било због блискости међу њима или неког другог разлога.“