عَنْ صُهَيْبٍ رَضيَ اللهُ عنه أَنَّ رَسُولَ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ:
"كَانَ مَلِكٌ فِيمَنْ كَانَ قَبْلَكُمْ، وَكَانَ لَهُ سَاحِرٌ، فَلَمَّا كَبِرَ، قَالَ لِلْمَلِكِ: إِنِّي قَدْ كَبِرْتُ، فَابْعَثْ إِلَيَّ غُلَامًا أُعَلِّمْهُ السِّحْرَ، فَبَعَثَ إِلَيْهِ غُلَامًا يُعَلِّمُهُ، فَكَانَ فِي طَرِيقِهِ إِذَا سَلَكَ رَاهِبٌ فَقَعَدَ إِلَيْهِ وَسَمِعَ كَلَامَهُ، فَأَعْجَبَهُ، فَكَانَ إِذَا أَتَى السَّاحِرَ مَرَّ بِالرَّاهِبِ وَقَعَدَ إِلَيْهِ، فَإِذَا أَتَى السَّاحِرَ ضَرَبَهُ، فَشَكَا ذَلِكَ إِلَى الرَّاهِبِ، فَقَالَ: إِذَا خَشِيتَ السَّاحِرَ، فَقُلْ: حَبَسَنِي أَهْلِي، وَإِذَا خَشِيتَ أَهْلَكَ فَقُلْ: حَبَسَنِي السَّاحِرُ، فَبَيْنَمَا هُوَ كَذَلِكَ إِذْ أَتَى عَلَى دَابَّةٍ عَظِيمَةٍ قَدْ حَبَسَتِ النَّاسَ، فَقَالَ: الْيَوْمَ أَعْلَمُ آلسَّاحِرُ أَفْضَلُ أَمِ الرَّاهِبُ أَفْضَلُ؟ فَأَخَذَ حَجَرًا، فَقَالَ: اللهُمَّ إِنْ كَانَ أَمْرُ الرَّاهِبِ أَحَبَّ إِلَيْكَ مِنْ أَمْرِ السَّاحِرِ فَاقْتُلْ هَذِهِ الدَّابَّةَ، حَتَّى يَمْضِيَ النَّاسُ، فَرَمَاهَا فَقَتَلَهَا، وَمَضَى النَّاسُ، فَأَتَى الرَّاهِبَ فَأَخْبَرَهُ، فَقَالَ لَهُ الرَّاهِبُ: أَيْ بُنَيَّ أَنْتَ الْيَوْمَ أَفْضَلُ مِنِّي، قَدْ بَلَغَ مِنْ أَمْرِكَ مَا أَرَى، وَإِنَّكَ سَتُبْتَلَى، فَإِنِ ابْتُلِيتَ فَلَا تَدُلَّ عَلَيَّ، وَكَانَ الْغُلَامُ يُبْرِئُ الْأَكْمَهَ وَالْأَبْرَصَ، وَيُدَاوِي النَّاسَ مِنْ سَائِرِ الْأَدْوَاءِ، فَسَمِعَ جَلِيسٌ لِلْمَلِكِ كَانَ قَدْ عَمِيَ، فَأَتَاهُ بِهَدَايَا كَثِيرَةٍ، فَقَالَ: مَا هَاهُنَا لَكَ أَجْمَعُ، إِنْ أَنْتَ شَفَيْتَنِي، فَقَالَ: إِنِّي لَا أَشْفِي أَحَدًا إِنَّمَا يَشْفِي اللهُ، فَإِنْ أَنْتَ آمَنْتَ بِاللهِ دَعَوْتُ اللهَ فَشَفَاكَ، فَآمَنَ بِاللهِ فَشَفَاهُ اللهُ، فَأَتَى الْمَلِكَ فَجَلَسَ إِلَيْهِ كَمَا كَانَ يَجْلِسُ، فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ: مَنْ رَدَّ عَلَيْكَ بَصَرَكَ؟ قَالَ: رَبِّي، قَالَ: وَلَكَ رَبٌّ غَيْرِي؟ قَالَ: رَبِّي وَرَبُّكَ اللهُ، فَأَخَذَهُ فَلَمْ يَزَلْ يُعَذِّبُهُ حَتَّى دَلَّ عَلَى الْغُلَامِ، فَجِيءَ بِالْغُلَامِ، فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ: أَيْ بُنَيَّ قَدْ بَلَغَ مِنْ سِحْرِكَ مَا تُبْرِئُ الْأَكْمَهَ وَالْأَبْرَصَ، وَتَفْعَلُ وَتَفْعَلُ، فَقَالَ: إِنِّي لَا أَشْفِي أَحَدًا، إِنَّمَا يَشْفِي اللهُ، فَأَخَذَهُ فَلَمْ يَزَلْ يُعَذِّبُهُ حَتَّى دَلَّ عَلَى الرَّاهِبِ، فَجِيءَ بِالرَّاهِبِ، فَقِيلَ لَهُ: ارْجِعْ عَنْ دِينِكَ، فَأَبَى، فَدَعَا بِالْمِئْشَارِ، فَوَضَعَ الْمِئْشَارَ فِي مَفْرِقِ رَأْسِهِ، فَشَقَّهُ حَتَّى وَقَعَ شِقَّاهُ، ثُمَّ جِيءَ بِجَلِيسِ الْمَلِكِ فَقِيلَ لَهُ: ارْجِعْ عَنْ دِينِكَ، فَأَبَى فَوَضَعَ الْمِئْشَارَ فِي مَفْرِقِ رَأْسِهِ، فَشَقَّهُ بِهِ حَتَّى وَقَعَ شِقَّاهُ، ثُمَّ جِيءَ بِالْغُلَامِ فَقِيلَ لَهُ ارْجِعْ عَنْ دِينِكَ، فَأَبَى فَدَفَعَهُ إِلَى نَفَرٍ مِنْ أَصْحَابِهِ، فَقَالَ: اذْهَبُوا بِهِ إِلَى جَبَلِ كَذَا وَكَذَا، فَاصْعَدُوا بِهِ الْجَبَلَ، فَإِذَا بَلَغْتُمْ ذُرْوَتَهُ، فَإِنْ رَجَعَ عَنْ دِينِهِ، وَإِلَّا فَاطْرَحُوهُ، فَذَهَبُوا بِهِ فَصَعِدُوا بِهِ الْجَبَلَ، فَقَالَ: اللهُمَّ اكْفِنِيهِمْ بِمَا شِئْتَ، فَرَجَفَ بِهِمِ الْجَبَلُ فَسَقَطُوا، وَجَاءَ يَمْشِي إِلَى الْمَلِكِ، فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ: مَا فَعَلَ أَصْحَابُكَ؟ قَالَ: كَفَانِيهِمُ اللهُ، فَدَفَعَهُ إِلَى نَفَرٍ مِنْ أَصْحَابِهِ، فَقَالَ: اذْهَبُوا بِهِ فَاحْمِلُوهُ فِي قُرْقُورٍ، فَتَوَسَّطُوا بِهِ الْبَحْرَ، فَإِنْ رَجَعَ عَنْ دِينِهِ وَإِلَّا فَاقْذِفُوهُ، فَذَهَبُوا بِهِ، فَقَالَ: اللهُمَّ اكْفِنِيهِمْ بِمَا شِئْتَ، فَانْكَفَأَتْ بِهِمِ السَّفِينَةُ فَغَرِقُوا، وَجَاءَ يَمْشِي إِلَى الْمَلِكِ، فَقَالَ لَهُ الْمَلِكُ: مَا فَعَلَ أَصْحَابُكَ؟ قَالَ: كَفَانِيهِمُ اللهُ، فَقَالَ لِلْمَلِكِ: إِنَّكَ لَسْتَ بِقَاتِلِي حَتَّى تَفْعَلَ مَا آمُرُكَ بِهِ، قَالَ: وَمَا هُوَ؟ قَالَ: تَجْمَعُ النَّاسَ فِي صَعِيدٍ وَاحِدٍ، وَتَصْلُبُنِي عَلَى جِذْعٍ، ثُمَّ خُذْ سَهْمًا مِنْ كِنَانَتِي، ثُمَّ ضَعِ السَّهْمَ فِي كَبِدِ الْقَوْسِ، ثُمَّ قُلْ: بِاسْمِ اللهِ رَبِّ الْغُلَامِ، ثُمَّ ارْمِنِي، فَإِنَّكَ إِذَا فَعَلْتَ ذَلِكَ قَتَلْتَنِي، فَجَمَعَ النَّاسَ فِي صَعِيدٍ وَاحِدٍ، وَصَلَبَهُ عَلَى جِذْعٍ، ثُمَّ أَخَذَ سَهْمًا مِنْ كِنَانَتِهِ، ثُمَّ وَضَعَ السَّهْمَ فِي كَبْدِ الْقَوْسِ، ثُمَّ قَالَ: بِاسْمِ اللهِ، رَبِّ الْغُلَامِ، ثُمَّ رَمَاهُ فَوَقَعَ السَّهْمُ فِي صُدْغِهِ، فَوَضَعَ يَدَهُ فِي صُدْغِهِ فِي مَوْضِعِ السَّهْمِ فَمَاتَ، فَقَالَ النَّاسُ: آمَنَّا بِرَبِّ الْغُلَامِ، آمَنَّا بِرَبِّ الْغُلَامِ، آمَنَّا بِرَبِّ الْغُلَامِ، فَأُتِيَ الْمَلِكُ فَقِيلَ لَهُ: أَرَأَيْتَ مَا كُنْتَ تَحْذَرُ؟ قَدْ وَاللهِ نَزَلَ بِكَ حَذَرُكَ، قَدْ آمَنَ النَّاسُ، فَأَمَرَ بِالْأُخْدُودِ فِي أَفْوَاهِ السِّكَكِ، فَخُدَّتْ وَأَضْرَمَ النِّيرَانَ، وَقَالَ: مَنْ لَمْ يَرْجِعْ عَنْ دِينِهِ فَأَحْمُوهُ فِيهَا، أَوْ قِيلَ لَهُ: اقْتَحِمْ، فَفَعَلُوا حَتَّى جَاءَتِ امْرَأَةٌ وَمَعَهَا صَبِيٌّ لَهَا فَتَقَاعَسَتْ أَنْ تَقَعَ فِيهَا، فَقَالَ لَهَا الْغُلَامُ: يَا أُمَّهْ اصْبِرِي فَإِنَّكِ عَلَى الْحَقِّ".
المزيد
Од Сухејба, радијаллаху анху, преноси се да је Аллахов Посланик, алејхисселам, рекао:
„Био је један краљ међу онима који су били пре вас, и имао је сихирбаза/врача/врача. Када је врач остарао, рекао је краљу: ‘Остарао сам — пошаљи ми једног дечака да га научим сихру/магији.’ Краљ му је послао једног младића. На путу до врача, дечак је наилазио на монаха (побожњака), па је седао код њега и слушао његове речи, које су му се веома свиделе. Наставио је тако, кад год би ишао код врача, пре тога би седео код монаха. А када би закаснио, врач би га тукао. Па се пожалио монаху. Монах му рече: ‘Када се будеш бојао врача, реци да су те задржали код куће. А ако се будеш бојао својих код куће, реци да те задржао врач.’
Једног дана наишао је на огромну звер која је блокирала пут људима. Рекао је: ‘Данас ћу сазнати да ли је боље то што говори врач или оно што учи монах.’ Узео је камен и рекао: ‘О Аллаху, ако је оно што монах говори Теби дражe од онога што подучава врач, убиј ову звер да би људи могли проћи.’ Бацио је камен и убио звер. Људи су могли да наставе пут. Он је отишао монаху и испричао му шта се десило. Монах му рече: ‘Сине мој, данас си постао бољи од мене. Твој чин је стигао до онога што ја могу само да гледам. Бићеш искушан, па ако те искушају, немој одати мене.’
Младић је почео да лечи људе, исцељивао је слепе, губаве и све врсте болести, Божијом вољом. Један од краљевих блиских људи, који је био слеп, чуо је за њега. Донео му је многе поклоне и рекао: ‘Све је твоје ако ме излечиш.’ Младић му рече: ‘Ја не лечим никога, већ је Аллах Tај Kоји лечи. Ако поверујеш у Њега, молићу се Аллаху и Он ће те излечити.’ Он је поверовао у Аллаха, па је Аллах вратио његов вид.
Када је поново сео код краља као и обично, краљ га упита: ‘Ко ти је вратио вид?’ Он одговори: ‘Мој Господар.’ Краљ рече: ‘Зар имаш Господара осим мене?’ Он одговори: ‘Мој Господар и твој Господар је Аллах.’ Краљ га је мучио све док није открио младића. Довели су младића. Краљ му рече: ‘Сине мој, до те мере си овладао чаролијом да лечиш слепе, губаве и чиниш чудеса?’ Младић одговори: ‘Ја не лечим никога, већ Аллах лечи.’ Краљ га је мучио све док није открио монаха. Довели су и њега. Наређено му је да се одрекне своје вере, али је одбио. Краљ је наредио да му се тестера стави на средину главе, и расечен је на пола. Доведен је и човек којем је враћен вид. Наређено му је исто — одбио је, па је и он расечен.
На ред је дошао младић. Наређено му је да се одрекне своје вере, али је одбио. Краљ је наредио својим људима: ‘Одведите га на врх тог и тог брда. Ако се одрекне — пустите га. Ако се не одрекне гурните га.’ Када су га довели на врх, он је рекао: ‘О Аллаху, сачувај ме од њих како год Ти хоћеш.’ Брдо се затресло и сви су пали, осим њега. Вратио се пешке краљу. Краљ упита: ‘Шта је било с твојим сапутницима?’ Он рече: ‘Аллах ме је заштитио.’ Краљ је поново наредио: ‘Одведите га на море у чамцу. Ако се одрекне вере, поштедите га. Ако се не одрекне, баците га у море.’ Када су били усред мора, младић је рекао: ‘О Аллаху, сачувај ме од њих како год Ти хоћеш.’ Чамац се преврнуо и сви су се удавили, осим њега. Поново је пешке дошао краљу.
Тада је младић рекао: ‘Ти ме не можеш убити, осим ако урадиш оно што ти наредим.’ Краљ рече: ‘Шта је то?’ Он рече: ‘Окупи све људе на једном месту. Прикуј ме за стуб. Узми једну стрелу из мојег тоболца. Постави је у лук и реци: “У име Аллаха, Господара овог младића” — и гађај. Ако то урадиш, убићеш ме.’ Краљ је то урадио. Када је изговорио речи: ‘У име Аллаха, Господара овог младића’ и пустио стрелу, она га је погодила у слепоочницу. Младић је ставио руку на рану и умро.
Људи су тада почели да узвикују: ‘Верујемо у Господара младића! Верујемо у Господара младића!’ Краљ је био обавештен: ‘Оно чега си се бојао, управо се десило. Људи су поверовали!’ Наредио је да се ископају дубоке јаме по улицама, да се у њима запале ватре и казао је: ‘Ко се не одрекне вере, баците га у ватру!’ То су чинили, све док није дошла једна жена с дететом у наручју. Застала је у страху. Дете јој проговори: ‘Мајко, издржи — јер си на истини.’“
