عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُما قَالَ:
إِنَّ اللهَ عَزَّ وَجَلَّ أَنْزَلَ: {وَمَنْ لَمْ يَحْكُمْ بِمَا أَنْزَلَ اللهُ فَأُولَئِكَ هُمِ الْكَافِرُونَ} [المائدة: 44] وَ {فَأُولَئِكَ هُمُ الظَّالِمُونَ} [المائدة: 45] وَ {فَأُولَئِكَ هُمُ الْفَاسِقُونَ} [المائدة: 47] ، قَالَ: قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ: أَنْزَلَهَا اللهُ فِي الطَّائِفَتَيْنِ مِنَ اليَهُودِ، وَكَانَتْ إِحْدَاهُمَا قَدْ قَهَرَتِ الأُخْرَى فِي الجَاهِلِيَّةِ، حَتَّى ارْتَضَوْا وَاصْطَلَحُوا عَلَى أَنَّ كُلَّ قَتِيلٍ قَتَلَتْهُ العَزِيزَةُ مِنَ الذَّلِيلَةِ فَدِيَتُهُ خَمْسُونَ وَسْقًا، وَكُلَّ قَتِيلٍ قَتَلَتْهُ الذَّلِيلَةُ مِنَ العَزِيزَةِ فَدِيَتُهُ مِائَةُ وَسْقٍ، فَكَانُوا عَلَى ذَلِكَ حَتَّى قَدِمَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ المَدِينَةَ، وَذَلَّتِ الطَّائِفَتَانِ كِلْتَاهُمَا لِمَقْدَمِ رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، ورَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَوْمَئِذٍ لَمْ يَظْهَرْ، وَلَمْ يُوطِئْهُمَا عَلَيْهِ، وَهُوَ فِي الصُّلْحِ، فَقَتَلَتِ الذَّلِيلَةُ مِنَ العَزِيزَةِ قَتِيلًا، فَأَرْسَلَتِ العَزِيزَةُ إِلَى الذَّلِيلَةِ: أَنِ ابْعَثُوا إِلَيْنَا بِمِائَةِ وَسْقٍ، فَقَالَتِ الذَّلِيلَةُ: وَهَلْ كَانَ هَذَا فِي حَيَّيْنِ قَطُّ دِينُهُمَا وَاحِدٌ، وَنَسَبُهُمَا وَاحِدٌ، وَبَلَدُهُمَا وَاحِدٌ، دِيَةُ بَعْضِهِمْ نِصْفُ دِيَةِ بَعْضٍ؟ إِنَّا إِنَّمَا أَعْطَيْنَاكُمْ هَذَا ضَيْمًا مِنْكُمْ لَنَا، وَفَرَقًا مِنْكُمْ، فَأَمَّا إِذْ قَدِمَ مُحَمَّدٌ فَلَا نُعْطِيكُمْ ذَلِكَ، فَكَادَتِ الحَرْبُ تَهِيجُ بَيْنَهُمَا، ثُمَّ ارْتَضَوْا عَلَى أَنْ يَجْعَلُوا رَسُولَ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بَيْنَهُمْ، ثُمَّ ذَكَرَتِ العَزِيزَةُ، فَقَالَتْ: وَاللهِ مَا مُحَمَّدٌ بِمُعْطِيكُمْ مِنْهُمْ ضِعْفَ مَا يُعْطِيهِمْ مِنْكُمْ، وَلَقَدْ صَدَقُوا، مَا أَعْطَوْنَا هَذَا إِلَّا ضَيْمًا مِنَّا، وَقَهْرًا لَهُمْ، فَدُسُّوا إِلَى مُحَمَّدٍ مَنْ يَخْبُرُ لَكُمْ رَأْيَهُ: إِنْ أَعْطَاكُمْ مَا تُرِيدُونَ حَكَّمْتُمُوهُ، وَإِنْ لَمْ يُعْطِكُمْ حَذِرْتُمْ فَلَمْ تُحَكِّمُوهُ، فَدَسُّوا إِلَى رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ نَاسًا مِنَ المُنَافِقِينَ لِيَخْبُرُوا لَهُمْ رَأْيَ رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، فَلَمَّا جَاءَ رَسُولَ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَخْبَرَ اللهُ رَسُولَهُ بِأَمْرِهِمْ كُلِّهِ وَمَا أَرَادُوا، فَأَنْزَلَ اللهُ عَزَّ وَجَلَّ {يَا أَيُّهَا الرَّسُولُ لَا يَحْزُنْكَ الَّذِينَ يُسَارِعُونَ فِي الْكُفْرِ مِنَ الذِينَ قَالُوا آمَنَّا} [المائدة: 41] إِلَى قَوْلِهِ: {وَمَنْ لَمْ يَحْكُمْ بِمَا أَنْزَلَ اللهُ فَأُولَئِكَ هُمِ الْفَاسِقُونَ} [المائدة: 47] ثُمَّ قَالَ فِيهِمَا: وَاللهِ نَزَلَتْ، وَإِيَّاهُمَا عَنَى الله عَزَّ وَجَلَّ.
المزيد
Од Ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њима, преноси се да је рекао:
Узвишени и Свемогући Аллах, објавио је: „А они који не суде према ономе што је Аллах објавио, они су неверници.“ (Ел-Маида, 44)
„они су прави насилници.“ (Ел-Маида, 45)
„они су велики грешници.“ (Ел-Маида, 47)
Ибн Аббас, нека је Аллах задовољан њиме, је рекао да је Аллах објавио ове ајете за две јеврејске племенске групе. Једна је, у доба незнабожаца, потчињавала другу, па су се договориле и пристале да, за сваког убијеног из једне племенске групе, плати друга одређену крвну накнаду од 50 мерних јединица за убијеног из моћне групе, и 100 јединица за убијеног из слабије. Тај договор је трајао све док Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, није дошао у Медину. Обе племенске групе су се покориле доласку Посланика. У том тренутку Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, још није изашао и није их приморао на договор, јер је био у миру. Тада је слабија група убила једног човека из моћне групе, па је јака група послала слабијој: „Пошаљите нам 100 мерних јединица.“ Слабија група је одговорила: „Да ли је икада било да су две суседне заједнице једне вере и истог порекла, у истом граду, а да је крвна накнада за једне половина друге? Ми смо вам ово дали само из неправде и притиска, али када је дошао Мухаммед, нећемо вам то дати.“
Ова ситуација готово је довела до рата између две групе. На крају су пристали да Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, буде арбитар међу њима. Моћна група је тада рекла: „Заиста, Мухаммед нам неће дати ни половину онога што смо ми добили од вас. Истина је, нисмо им дали ово, сем из неправде и надмоћности према њима.“
Потом су слали Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, људе да га питају за његово мишљење: „Ако нам да оно што желимо, прихватамо одлуку, а ако не, одбијамо.“ Послали су такође људе из редова лицемера да обавесте Посланика о њиховом мишљењу. Када је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, дошао, Узвишени Аллах га је обавестио о свему и о њиховим намерама. Тада је Узвишени Аллах објавио:
„О, Посланиче, нека те не жалости то што брзо неверство испољавају они који устима својим говоре: ‘Вјерујемо!’“ (Ел-Маида, 41)
„А ко не суди по ономе што је Аллах објавио, они су непослушни.“ (Ел-Маида, 47)
Он додаје да је ова објава заиста означавала обе племенске групе, јер је Узвишени Аллах управо њих имао на уму.
