حديث: Већ реците: ‘Чули смо и покоравамо се. Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити!’

عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ:
لَمَّا نَزَلَتْ عَلَى رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ {لِلَّهِ مَا فِي السَّمَاوَاتِ وَمَا فِي الْأَرْضِ وَإِنْ تُبْدُوا مَا فِي أَنْفُسِكُمْ أَوْ تُخْفُوهُ يُحَاسِبْكُمْ بِهِ اللهُ فَيَغْفِرُ لِمَنْ يَشَاءُ وَيُعَذِّبُ مَنْ يَشَاءُ وَاللهُ عَلَى كُلِّ شَيْءٍ قَدِيرٌ} [البقرة: 284]، قَالَ: فَاشْتَدَّ ذَلِكَ عَلَى أَصْحَابِ رَسُولِ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ، فَأَتَوْا رَسُولَ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ ثُمَّ بَرَكُوا عَلَى الرُّكَبِ، فَقَالُوا: أَيْ رَسُولَ اللهِ، كُلِّفْنَا مِنَ الأَعْمَالِ مَا نُطِيقُ، الصَّلَاةَ وَالصِّيَامَ وَالجِهَادَ وَالصَّدَقَةَ، وَقَدِ اُنْزِلَتْ عَلَيْكَ هَذِهِ الآيَةُ وَلَا نُطِيقُهَا، قَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «أَتُرِيدُونَ أَنْ تَقُولُوا كَمَا قَالَ أَهْلُ الكِتَابَيْنِ مِنْ قَبْلِكُمْ سَمِعْنَا وَعَصَيْنَا؟ بَلْ قُولُوا: سَمِعْنَا وَأَطَعْنَا غُفْرَانَكَ رَبَّنَا وَإِلَيْكَ المَصِيرُ»، قَالُوا: سَمِعْنَا وَأَطَعْنَا غُفْرَانَكَ رَبَّنَا وَإِلَيْكَ المَصِيرُ، فَلَمَّا اقْتَرَأَهَا القَوْمُ، ذَلَّتْ بِهَا أَلْسِنَتُهُمْ، فَأَنْزَلَ اللهُ فِي إِثْرِهَا: {آمَنَ الرَّسُولُ بِمَا أُنْزِلَ إِلَيْهِ مِنْ رَبِّهِ وَالمُؤْمِنُونَ كُلٌّ آمَنَ بِاللهِ وَمَلَائِكَتِهِ وَكُتُبِهِ وَرُسُلِهِ لَا نُفَرِّقُ بَيْنَ أَحَدٍ مِنْ رُسُلِهِ وَقَالُوا سَمِعْنَا وَأَطَعْنَا غُفْرَانَكَ رَبَّنَا وَإِلَيْكَ المَصِيرُ} [البقرة: 285]، فَلَمَّا فَعَلُوا ذَلِكَ نَسَخَهَا اللهُ تَعَالَى، فَأَنْزَلَ اللهُ عَزَّ وَجَلَّ: {لَا يُكَلِّفُ اللهُ نَفْسًا إِلَّا وُسْعَهَا لَهَا مَا كَسَبَتْ وَعَلَيْهَا مَا اكْتَسَبَتْ رَبَّنَا لَا تُؤَاخِذْنَا إِنْ نَسِينَا أَوْ أَخْطَأْنَا} [البقرة: 286] " قَالَ: «نَعَمْ» {رَبَّنَا وَلَا تَحْمِلْ عَلَيْنَا إِصْرًا كَمَا حَمَلْتَهُ عَلَى الَّذِينَ مِنْ قَبْلِنَا} [البقرة: 286] قَالَ: «نَعَمْ» {رَبَّنَا وَلَا تُحَمِّلْنَا مَا لَا طَاقَةَ لَنَا بِهِ} [البقرة: 286] قَالَ: «نَعَمْ» {وَاعْفُ عَنَّا وَاغْفِرْ لَنَا وَارْحَمْنَا أَنْتَ مَوْلَانَا فَانْصُرْنَا عَلَى الْقَوْمِ الكَافِرِينَ} [البقرة: 286] قَالَ: «نَعَمْ».
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم: 125]

Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је рекао:
Када је Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, објављен ајет: „Аллаху припада све што је на небесима и на Земљи. Показивали ви оно што је у душама вашим или то крили, Аллах ће вас за то питати. Он ће опростити коме хоће, а казнити кога хоће; Аллах је свемоћан над свим.“ (Ел-Бекара, 284) Овај ајет је веома тешко пао асхабима Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, па су дошли код њега, сели на колена и рекли: „О, Аллахов Посланиче! Наређено нам је да радимо оно што можемо извршити: намаз (молитва), пост, џихад (борба на Аллаховом путу) и давање милостиње. Али овај ајет који ти је објављен ми не можемо поднети.“ Тада им је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Зар желите да кажете као што су рекли они пре вас, следбеници Књиге: ‘Чули смо и нећемо се покорити’? Већ реците: ‘Чули смо и покоравамо се. Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити!’ Они су тада рекли: Чули смо и покоравамо се. Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити!“ Када су то изговорили и њихови језици се тога прихватили, Аллах је након тога објавио: „Посланик верује у оно што му се објављује од Господара његова, а и верници сви верују у Аллаха, у Његове анђеле, у Његове Књиге и у Његове Посланике; не правимо разлику ни међу једним од Његових Посланика. И они говоре: 'Чујемо и покоравамо се. Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити.“ (Ел-Бекара, 285) Када су то учинили, Узвишени Аллах је ублажио претходну наредбу и објавио: „ Аллах никога не оптерећује преко његових могућности; у његову корист је добро које учини, а на његову штету зло које уради. Господару наш, не казни нас ако заборавимо или нехотице учинимо!“ (Ел-Бекара, 286) Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао је: „Да!“ „Господару наш, не товари на нас терет као што си га товарио на оне пре нас!“ (Ел-Бекара, 286) Он је рекао: „Да!“ „Господару наш, не стављај нам у дужност оно што не можемо поднети!“ (Ел-Бекара, 286) Он је рекао: „ Да“ „Опрости нам и смилуј нам се, Ти си наш Господар, па нас помози против неверника!“ Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао је: „ Да!“
[صحيح] - [رواه مسلم] - [صحيح مسلم - 125]

الشرح

Када је Узвишени Аллах објавио Своме Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Своје речи: „Аллаху припада све што је на небесима и на Земљи“, стварањем, власништвом, располагањем и управљањем. И речи: „Показивали ви оно што је у душама вашим или то скривали, Аллах ће вас за то питати.“ „Опрашта коме хоће“, Својом добротом и милошћу, „а кажњава кога хоће“, Својом апсолутном праведношћу, „а Аллах је свемоћан над свим“, ништа Му није тешко нити недостижно. Када су асхаби, нека је Аллах задовољан њима, чули овај ајет, то им је било тешко, јер он обухвата и одговорност за оно што се налази у срцу од мисли и унутрашњих порива. Тада су дошли Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, па су сели на колена и рекли: „О, Аллахов Посланиче, пре овога нам је било прописано да чинимо телесна дела која можемо извршавати, као што су намаз, пост, џихад и давање милостиње, али Теби је објављен овај ајет, а ми нисмо у стању да га испунимо.“ Тада им је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Зар желите да кажете као што су рекли јевреји и хришћани рекли: ‘Чули смо и супротставили се’? Напротив, реците: ‘Чули смо и покоравамо се! Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити.’“ Асхаби су се одазвали наредби Аллаха и Његовог Посланика, па су рекли: ‘Чули смо и покоравамо се! Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити.‘“ Када су муслимани изговорили ове речи и њихова се срца покорила ономе што је у њима садржано, Аллах је објавио похвалу Своме Посланику и његовом уммету речима: „Посланик верује у оно што му је објављено од Господара његовог, и верници такође.“ Тако су и њихови језици и њихова срца потпуно прихватила и покорила се наредби Узвишеног Аллаха. „...сваки верује у Аллаха, и Његове анђеле, и Његове Књиге, и Његове посланике. Ми не издвајамо ниједног од Његових посланика.“ Напротив, ми верујемо у све посланике, и кажемо: „Чули смо“ Твоје речи, и “покоравамо се“ Твојој заповести. „Молимо Те за опрост, Господару наш, и Теби ћемо се вратити“, Теби ћемо се вратити на Дан када ће се полагати рачуни. Када су поступили тако, и изговорили оно што им је било наређено, показавши послушност и покорност Божијим наредбама, Аллах је олакшао овој заједници и укинуо тежину претходног ајета, објавивши: „Аллах никога не оптерећује преко његових могућности.“ Свако има награду за добро које учини, а биће кажњен за зло које сам стекне. Аллах никога не кажњава за грех другога, нити га држи одговорним за оно што га његова душа наговара. „Господару наш, немој нас казнити ако заборавимо или погрешимо!“ Тј. ако нешто пропустимо због заборава или ненамерне грешке, без свесног противљења. Аллах је прихватио њихову молитву и рекао: „Да, учинио сам то.“ „Господару наш, не товари на нас тежак терет“, тј. не товари на нас тешке обавезе, муку и бреме, као што си товарио на оне пре нас (на пример, на Израелове синове и друге), па се Аллах одазвао и рекао: ‘Да, учинио сам тo.’“ „Господару наш, не стављај нам у дужност оно што не можемо поднети!“ од обавеза, невоља и искушења која превазилазе нашу моћ. „Аллах је рекао: ‘Да, учинио сам то’.“ „Опрости нам“ (тј. обриши наше грехе); „смилуј нам се“ (тј. покриј наше грехе и пређи преко њих); ''и смилуј нам се'' (Својом неизмерном милошћу); „Ти си наш Заштитник“ (и наш Господар); „па нам помози“ (да победимо и докажемо истину) „против народа који не верује“ (у борби против њих). Па се Аллах одазвао и рекао:„ Да, учинио сам то.“

من فوائد الحديث

1. Објашњење Аллахове милости према овом уммету, захвљујући његовом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, о чијој величини и положају је Узвишени рекао: „А тебе смо послали као милост световима.“ (Ел-Енбија', 107)
2. Потврда постојања дерогације (укидања) у Часном Кур'ану, дакле део Кур'ана се учи и чита, али да је његов пропис (правна одредба) укинут, па се по њему више не поступа.
3. Вредност асхаба (Посланикових другова), нека је Аллах задовољан њима, њихово покоравање и преданост Божијој заповести, као и њихово потпуно прихватање и извршавање наредби Његовог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега.
4. Колико је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, био дубоко забринут за свој уммет, да не крене путем претходних народа, који су одбијали и занемаривали оно што им је Аллах наредио.
5. Обавеза је потпуно се покорити Божијој вољи и чувати се противљења Његовим наредбама, јер је такво супротстављање слично понашању припадника народа Књиге.
6. Објашњење врлине овог уммета (заједнице) у односу на претходне народе, јер су они својим веровесницима говорили: „Чули смо и не покоравамо се,“ а овај уммет је рекао: „Чули смо и покоравамо се.“
7. Врлина овог уммета огледа се у укидању потешкоћа и услишавању молбе да не буду кажњени за заборав и грешку, као и уклањању терета који су били на онима пре њих, те неоптерећивању оним што не могу поднети.
8. Свемогући Аллах нас не оптерећује оним што не можемо да поднесемо, и не задужује нас осим онолико колико можемо. Навала сумњи и помисли које се појављују у нашим грудима, ако им се не препустимо, не ослонимо се на њих и не прихватимо их, неће нам нашкодити.
9. Ову молбу (дову) је Свемогући Аллах пренео преко Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, и верника, и учинио је делом Своје Књиге како би била молитва за све који дођу после Посланика и асхаба, нека је Аллах задовољан њима. Стога, то је молба коју треба запамтити и коју треба често упућивати.