عن أبي خبيب -بضم الخاء المعجمة- عبد الله بن الزبير -رضي الله عنهما-، قال: لما وقف الزبير يوم الجمل دعاني فقمت إلى جنبه، فقال: يا بني، إِنَّهُ لاَ يُقْتَلُ اليوم إلا ظالم أو مظلوم، وإني لا أُرَانِى إلا سأقتل اليوم مظلوما، وإن من أكبر همي لديني، أفترى دَيْنَنَا يُبقي من مَالِنا شيئا؟ ثم قال: يا بني، بِعْ مَا لَنا واقض ديني، وأوصى بالثلث وثلثه لبنيه، يعني لبني عبد الله بن الزبير ثلث الثلث. قال: فإن فَضَلَ من مَالِنَا بعد قضاء الدين شيء فثلثه لبنيك. قال هشام: وكان بعض ولد عبد الله قد وَازَى بعض بني الزبير خُبَيْبٌ وعَبَّادٌ، وله يومئذ تسعة بنين وتسع بنات. قال عبد الله: فجعل يوصيني بدينه ويقول: يا بني، إن عجزت عن شيء منه فاستعن عليه بمولاي. قال: فوالله ما دريت ما أراد حتى قلت: يا أبت من مولاك؟ قال: الله. قال: فوالله ما وقعت في كربة من دينه إلا قلت: يا مولى الزبير اقض عنه دينه فيقضيه. قال: فقتل الزبير ولم يَدَع دينارا ولا درهما إلا أَرَضِينَ ، منها الغابة وإحدى عشرة دارا بالمدينة، ودارين بالبصرة، ودارا بالكوفة، ودارا بمصر. قال: وإنما كان دينه الذي كان عليه أن الرجل كان يأتيه بالمال، فيستودعه إياه، فيقول الزبير: لا، ولكن هو سلف إني أخشى عليه الضَّيْعَةَ ،وما ولي إمارة قط ولا جباية ولا خراجا ولا شيئا إلا أن يكون في غزو مع رسول الله -صلى الله عليه وسلم- أو مع أبي بكر وعمر وعثمان -رضي الله عنهم- قال عبد الله: فحسبت ما كان عليه من الدين فوجدته ألفي ألف ومئتي ألف! فلقي حكيم بن حزام عبد الله بن الزبير، فقال: يا ابن أخي، كم على أخي من الدين؟ فكتمته وقلت: مائة ألف. فقال حكيم: والله ما أرى أموالكم تسع هذه. فقال عبد الله: أرأيتك إن كانت ألفي ألف ومئتي ألف؟ قال: ما أراكم تطيقون هذا، فإن عجزتم عن شيء منه فاستعينوا بي، قال: وكان الزبير قد اشترى الغابة بسبعين ومئة ألف، فباعها عبد الله بألف ألف وستمئة ألف، ثم قام فقال: من كان له على الزبير شيء فليوافنا بالغابة، فأتاه عبد الله بن جعفر، وكان له على الزبير أربعمئة ألف، فقال لعبد الله: إن شئتم تركتها لكم؟ قال عبد الله: لا، قال: فإن شئتم جعلتموها فيما تؤخرون إن إخرتم، فقال عبد الله: لا، قال: فاقطعوا لي قطعة، قال عبد الله: لك من هاهنا إلى هاهنا. فباع عبد الله منها فقضى عنه دينه وأوفاه، وبقي منها أربعة أسهم ونصف، فقدم على معاوية وعنده عمرو بن عثمان، والمنذر بن الزبير، وابن زَمْعَةَ ، فقال له معاوية: كم قُوِّمَتِ الغابة؟ قال: كل سهم بمئة ألف، قال: كم بقي منها؟ قال: أربعة أسهم ونصف، فقال المنذر بن الزبير: قد أخذت منها سهما بمئة ألف، قال عمرو بن عثمان: قد أخذت منها سهما بمئة ألف. وقال ابن زمعة: قد أخذت سهما بمئة ألف، فقال معاوية: كم بقي منها؟ قال: سهم ونصف سهم، قال: قد أخذته بخمسين ومئة ألف. قال: وباع عبد الله بن جعفر نصيبه من معاوية بستمئة ألف، فلما فرغ ابن الزبير من قضاء دينه، قال بنو الزبير: اقسم بيننا ميراثنا، قال: والله لا أقسم بينكم حتى أنادي بالموسم أربع سنين: ألا من كان له على الزبير دين فليأتنا فلنقضه. فجعل كل سنة ينادي في الموسم، فلما مضى أربع سنين قسم بينهم ودفع الثلث. وكان للزبير أربع نسوة، فأصاب كل امرأة ألف ألف ومئتا ألف، فجميع ماله خمسون ألف ألف ومئتا ألف.
[صحيح.] - [رواه البخاري.]
المزيــد ...

Ebu Hubejb prenosi od Abdullaha b. Ez-Zubejra da je rekao: "Pošto se Ez-Zubejr uključio u Bitku kod deve, pozvao me je, pa sam stao pored njega. On reče: 'Sinčiću, danas neće biti niko ubijen a da ne bude ili nasilnik ili onaj kome je učinjeno nasilje, a ja vidim da ću danas poginuti kao onaj kome je učinjeno nasilje. Zaista mi je jedna od najvećih briga moj dug. Šta misliš, hoće li naš dug ostaviti išta od našeg imetka?' Zatim je rekao: ‘Sinko, prodaj naš imetak i vrati moj dug!’” Oporučio je trećinu imetka, a trećinu od te trećine je oporučio djeci Abdullaha ibn Ez-Zubejra. Ez-Zubejr je rekao: “Ako nakon vraćanja duga pretekne nešto od našeg imetka, trećina toga pripada tvojoj djeci.” Kaže Hišam: „Tada su neka djeca Abdullaha ibn Ez-Zubejra bila istih godina kao neka djeca Ez-Zubejrova, a to su Hubejb i Abbas. On je tada imao devet sinova i devet ćerki. Abdullah (dalje) kaže: “Stavio mi je u oporuku svoj dug i rekao: ‘Sinčiću, ako nešto od njega ne mogneš vratiti, zatraži pomoć od mog Zaštitnika." “Tako mi Allaha - kaže Abdullah - nisam znao šta je on namjeravao dok nisam upitao: ‘Oče, ko je tvoj zaštitnik?’ ‘Allah’, odgovori on. Tako mi Allaha, kad god sam zapao u nevolju zbog njegovog duga, pa rekao: ‘Zaštitniče Ez-Zubejrov, vrati njegov dug.’, On bi ga vratio.” Tako je Ez-Zubejr, radijallahu anhu, ubijen, a nije ostavio ni dinara ni dirhema, osim nekih zemalja od kojih je El-Gaba (zemlja u okolini Medine), i jedanaest kuća u Medini, dvije u Basri i po jednu kuću u Kufi i Egiptu. Dug kojim je on bio zadužen bio je samo zbog toga što bi Ez-Zubejr, kada bi mu koji čovjek donio novac na čuvanje, rekao: ‘Ne na čuvanje, nego će to biti zajam, jer se bojim da to ne propadne.' On nikada nije bio na rukovodećoj dužnosti, niti je ikada prikupljao porez, niti išta drugo (pa porijeklo njegove imovine nije otuda), osim što je išao u borbu s Vjerovjesnikom, sallallahu 'alejhi ve sellem, ili s Ebu Bekrom, Omerom i Osmanom, radijallabu anhum. Izračunao sam koliko ima duga, i pronašao da je dužan dva miliona i dvije stotine hiljada." Kaže Urve: “Hakim b. Hizam je sreo Abdullaha b. Ez-Zubejra i rekao: ‘Bratiću, koliko je moj brat dužan?’ (On mu je bio amidžić.) On je sakrio veliki dio duga rekavši: ‘Sto hiljada.’ ‘Tako mi Allaha - reče Hakim - mislim da to vaš imetak neće moći podmiriti.’ ‘Šta misliš - reče mu Abdullah - ako je dva miliona i dvije stotine hiljada?’ Mislim - reče on - da vi to nećete moći nikako vratiti. Ako ne mognete (vratiti) nešto od toga, potražite pomoć od mene.’” Kaže Urve: "Zubejr je bio kupio El-Gabu za sto sedamdest hiljada, a Abdullah ju je prodao za milion i šest stotina hiljada. Potom je ustao i rekao: 'Kome je Ez-Zubejr bio dužan, nek dođe kod El-Gabe.'" Došao mu je Abdullah b. Dža'fer b. Ebi Talib, kojem je Ez-Zubejr bio dužan četiri stotine hiljada, te rekao Abdullahu: “Ako hoćete, ostavit ću vam to.” “Ne.”, reče Abdullah. “A ako hoćete - reče on - učinit ćete to s onim što ćete ostaviti za kasnije, ako budete nešto ostavljali za kasnije.” “Ne.”, reče Abdullah. Kaže Urve: "On je prodao dio El-Gabe i kuću i vratio njegov dug. To mu je podmirilo dug i još je ostalo četiri i po udijela." Poslije je otišao Muaviji (u Damask) i zatekao kod njega 'Amra b. Osmana, Munzira b. Ez-Zubejra i (Abdullaha) b. Zem'a. ‘Koliko je procijenjena El-Gaba?’, upita ga Muavija. ‘Svaki udio po sto hiljada.’, reče on. ‘Koliko je još ostalo?’, upita ga Muavija. ‘Četiri i po udjela.’, reče on. ‘Kupujem jedan udio - reče Munzir b. Ez-Zubejr - za sto hiljada.’ ‘I ja kupujem jedan udio za sto hiljada.’, reče 'Amr b. Osman. ‘l ja kupujem jedan udio za sto hiljada.’, reče (Abdullah) b. Zem'a. ‘Koliko je još ostalo?’, upita Mu'avija. ‘Jedan i po udio.’, odgovori on. Muavija reče: ‘Kupujem to za sto pedeset hiljada.’” Kaže Urve: "Abdullah b. Dža'fer je Muaviji (poslije toga) prodao svoj dio za šest stotina hiljada." Kad je lbn Ez-Zubejr okončao vraćanje dugova, Ez-Zubejrovi sinovi rekoše: ‘Podijeli nam naslijeđe.’ ‘Ne, tako mi Allaha, neću vam podijeliti naslijeđe sve dok ne razglasim tokom (sljedeće) četiri godine: za vrijeme hadža: ‘Kome je Ez-Zubejr bio dužan neka dođe da mu vratimo!’ Svake godine, u toku hadža, to je razglašavao. A kad su prošle četiri godine, podijelio im je (očevu ostavštinu). Zubejr je imao (pred smrt) četiri žene. Abdullah je izdvojio trećinu (za oporuku) i opet je svaka žena dobila po milion i dvije stotine hiljada. Dakle, cio njegov imetak iznosio je pedeset miliona i dvije stotine hiljada."

Objašnjenje

Ez-Zubejr b. El-Avvam u bici kod deve koja se desila zbog predaje Osmanovih ubica kazao je svome sinu Abdullahu: “Ja mislim da ću poginuti kao šehid i kao neko kome je nepravda učinjena. Mene zanima samo moj dug pa ga ti vrati za mene.” Dug kojeg je imao obuhvatao je cijeli imetak, ali i pored toga on je oporukom ostavio određeni imetak sinovima svoga sina, jer je znao da oni nemaju pravo na nasljedstvo, jer je njegov sin bio živ. Oporučio im je trećinu trećine koja je mogla obuhvatiti sve njih. Ljudi su ostavljali svoj imetak kod njega pa je on odbijao da taj imetak uzme kao vid depozita jer se bojao da će ga izgubiti. Govorio je: “Ovo nije depozit, nego ovo uzimam kao dug.” On je bio skroman i povjerljiv, nije bio postavljan na neke funkcije. Kada je umro, i nakon što je vraćen njegov dug i kada je ostalo od imetka ono što je ostalo, nasljednici su tražili da im to raspodijeli. On je odbio da to uradi osim kada nastupi period hadždža. Čekao je da bude uvjeren je li još neko ostao kome je Ez-Zubejr dužan pa da onda podjeli imetak. Tako je i učinio. Kada više nije nikome ostao dužan dao je suprugama njihov dio, a tada je imao 4 žene.

Prijevod: Engleski Francuski Španski Turski Urdu Indonežanski Ruski Bengalski Kineski
Prikaz prijevoda